Oduvek sam voleo da se družim sa čika Boškom. Često je to bilo odlično zezanje, ali je mnogo važnije za mene,  ono što sam u uzbiljnim razgovorima od  njega naučio. Današnjim klincima bi verovatno bilo totalno smaranje da se druže sa „ćaletom od ribe“, ali nekako smo obojica razdvojili naše prijateljstvo od činjenice da je on Brankin otac, bar onoliko koliko je to u datim okolnostima bilo moguće. Kako god, do današnjeg dana, smatram ga jednim od najzaslužnijih za ono što ja jesam i naše prijateljstvo potpuno je nezavisno od činjenice da smo jedan drugom više od dvadeset godina deo porodice. 

Opširnije: BRATE MILE DUVAJ KITU OD TRI KILE

Kažu da se dogadjaj odigrao negde u blizini Beograda, u jednoj prigradskoj opštini. Muž i žena u ozbiljnim godinama. Deca velika, studiraju. Porodica za poštovanje, steklo se, radilo, vaspitavalo, živelo... Subota je bila, deca svako na svoju stranu, postavila žena da ručaju, a muž nešto danima sav nikakav. Kaže mu ona, šta ti je bre Dule, nešto si mi slabunjav, šta te muči. Kaže joj Dule, slušaj ženo ja tebe više ne mogu da lažem, zaljubio sam se i ne mogu da živim bez nje. Šta bre, graknu Dragana, fina, smerna žena, ma da u ranim pedesetim, još uvek veoma dopadljiva, kulturna, što reče Radovan, reko bi čovek nit sere, nit piša. Kako si se bre zaljubio?!. Eto zaljubio sam se i ne mogu da živim bez nje. Ko je bre tebi slinavi dao pravo da se zaljubiš? E bedo bedna, pa ja se tries godine jebem sa kumom Miletom, u kuću nam dolazi, ti nemaš pojma, a ja ćutim i jebem se snjega, al ćutim i čuvam porodicu. I nije mi palo na pamet da se zaljubim, ni u njega, ni u nekog drugog, poštujem te, gledam i pazim, a ti si mamlaze sad našao da se zaljubiš i da kuću rasturaš... 

Opširnije: KO JE BRE TEBI SLINAVI DAO PRAVO DA SE ZALJUBIŠ

Vidi, nisam ja nikad bio huligan. I sad, bez obzira što volim da moje tekstove čita što više ljudi, eto priznajem, kao klinac pripadao sam navijačkoj grupi “delija”, ma da smo se mi onda u prvoj polovini osamdesetih zvali prosto “cigani”. Nadam se da sad neću da naljutim “grobare”.  Nisam nikad pravio neke ozbiljne probleme, jer već negde napisah, kod mog ćaleta nisi imao izbor. To što bi meni policija radila, bila bi humanitarna akcija u odnosu na njegovo propuštanje kroz šake. Tako da je sve ostalo na nekom mom dečačkom, a kasnije i pubertetskom buntu, u okviru, ili bar na ivici zakona. Pevali smo neke pesme za koje mi ni tada ni sada ne ide u glavu zbog čega su bile zabranjene. Vi mladji nemate pojma da je čak i pesma “Tamo daleko” bila zabranjena u prvoj  polovini osamdesetih godina prošlog veka. Ako ne zabranjena, a ono bar “nepoželjna”. Kako sam već tada jako dobro poznavao taj deo srpske istorije, bio sam baš besan zbog toga. Ne spadam u ljude koji smatraju da smo mi “nebeski narod”, ali znam da smo u istoriji imali velikih dostignuća, od kojih je možda najveće, herojska borba u Velikom ili ti prvom svetskom ratu. I baš ta pesma, govori samo o želji srpskih vojnika na Krfu da se što pre vrate u Srbiju i za mene, ona je čak više ljubavna nego rodoljubiva. Šta onda tek reći za “ Oj vojvodo Sindjeliću”. Drugove „plave” izrazito je nervirao srpski sin od Resave ravne, a ja opet nisam razumeo zašto. Čista  rodoljubiva pesma o srpskom vojvodi i junaku. Tom pesmom samo se slavi vojvoda Sindjelić i definitivno ne vredjaju osećanja bilo kog drugog pojedinca, niti naroda. Ali, svaki režim imao je svoje gluposti. E, u drugoj polovini osamdesetih stege su popustile. Sa ogromnim zadovoljstvom vredjali smo u “Pioniru” pokojnog Dražena Petrovića, često je to baš zasluživao, jer, pokoj mu duši, voleo je da provocira. 

Opširnije: AKO OPŠTIŠ SA HOMOSEKSUALCEM I SAM SI TO ISTO

U jesen sedamdeset devete obreo sam se u Kostolcu. Imao sam samo deset godina i u početku nisam bio srećan zbog toga. Kad prvih deset godina života provedeš u krugu „dvojke“, teško se privikavaš na nešto drugo. Proveo sam u ovom malom i lepom gradiću pet godina. Nekako sam se navikao na novu sredinu, te sam sa drugarima igrao fudbal i vozio „poniku“ po celo popodne, čim završim domaći.

Opširnije: RDJAVOME K.... I DLAKE SMETAJU

Postoje stvari na koje ne možeš da utičeš. Tako ja nisam mogao uticati na količinu smotanosti moje dece. Oboje su na Vračar gde smo tada živeli, stigli iz porodilišta na Zvezdari preko Novog Beograda. To je valjda nedostatak prostorne orijentacije. Sa Zvezdare oboje pravo na Institut za majku i dete.

Opširnije: GLUPOST KOJA IM JE UNIŠTILA ŽIVOTE