Klisurine bi trebalo da vrate našu imovinu. Da to im je bio slogan. Oni šatro stoje postojano kano klisurine. A ne stoje, postojano, levičari su isto koliko sam ja vegetarijanac. Ali kakvi izbori takav i slogan. Bilo bi mi smešno da se dešava u nekoj drugoj banana državi. Na žalost, od svih svetskih država, dešava se baš u mojoj.

(reditelj i pisac Goran Marković, roman “Tito i ja”)

 

19.02.2020. auto put Beograd-Niš oko 14 časova,

Boki sedi pored mene u starom Renou. Dan prohladan, ali vedar. Raspust se produžio, pa sam rešio da skoknemo do Kragujevca, malo prošetamo i prisustvujemo skupu opozicije koji počinje u 18 časova na đačkom trgu. Koristim svaku priliku da mu pričam o pravnoj nauci, s obzirom na činjenicu da ide u klasičnu gimnaziju. U okolnim zemljama besni epidemija, priča se o prekidu školske godine. Razgovaramo o podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, kao i o državnim organima koji su nosioci navedenih oblika vlasti. A tata, kako onda Vučić odlučuje o svemu? pita logično Boki. Vidi sine, da Vučić radi sve onako kako piše u ustavu i zakonu, mi sad ne bi bili na putu za Kragujevac...

U želji da opravda svog sina zbog fotografija sa nekim njegovim “nestašnim” drugovima predsednik reče da i on sam ima puno fotografija sa kriminalcima, te naravno u tom kontekstu opet spomenu Đilasa. I tu meni u glavi otvori mnoga pitanja i potrebu da objasnim bar onom delu građana Srbije koji žele da misle svojom glavom da mu komparacija opet nije baš najbolja. Ali da krenemo redom.

 

Da je moja keva živa, ne bi smeo javno da napišem šta je Kristina rekla kad je nakon dugo vremena iz pravca Zetske pre neki dan samnom ušla u Skadarliju. Jer, Kristina je bila treće dete moje mame, kao i ja njene. Oličenje dobrote i pristojnosti. Ni moja mama nije volela psovke, to sam ja povuko pitaj Boga na koga... Ali da je kojom srećom i danas živa i da je u sredu popodne sa nama ušla u Skadarliju, verovatno bi i ona opsovala. Jer izgled Skadarlije danas budi samo tugu i bes. A u besu ljudi nekad i psuju...

Više puta mi je u šali ili ozbiljno prebacila to što nikad o njoj nisam napisao priču. Ne mogu da napišem priču o Branki iz više razloga, a ovde ću navesti dva glavna. Prvo, Branka i deca su moja jedina porodica i tri osobe za koje bih ja bez razmišljanja položio svoj život u cilju njihove zaštite. Drugi razlog je taj što bi o Branki mogao da napišem knjigu, a ne priču, jer sa njom sam proveo ceo svoj punoletni život, što znači da smo dobro zagazili u četvrtu deceniju zajedničkog života.

Utorak, 23.mart.1999.oko 20  časova, Zemun,    

Prelepo zdanje „Stare kapetanije“ na Dunavskom keju u Zemunu, ove večeri izgledalo je sablasno. Otmen i sa ukusom uredjen restoran bio je potpuno i gotovo neprijatno prazan. Tamburaši, koji su bili nezaobilazni deo ugodnog ambijenta ovog objekta, sedeli su zabrinuto u predvorju restorana. Braca i Branka stigli su prvi, za njima Brankin brat i kuma, ali niko nije bio raspoložen. Nina i Dejan javili su da neće doći. Nisu se usudili preko mosta...

Ne mogu više da se u svojim kolumnama sukobljavam sa idolima iz mladosti. Posebno sad, kad najvećeg, onog kome nikad ništa javno nisam zamerio, više nema. Boru i ostale iz Čorbe opljuvao sam pre dve godine, bez obzira što su mi svi drugari, a Vicko kum. Ali, što je mnogo mnogo je, nisam mogao da ćutim. Opet, narod u Srbiji voli tračeve. Džabe što sam ja napisao mnogo bolje tekstove, taj je mnogima bio baš zanimljiv. Pa se čitalo, možda i više nego što treba. U suštini, nije toliko bitno šta jedan anonimni advokat ima da zameri ostarelom rokeru. Bitno je nešto drugo. To drugo je zapravo prvo i najvažnije. Da se ovaj nesrećni narod dozove pameti i da krene pravim putem, koji bi ga spasio moralnog posrnuća i apsolutne propasti. A da bi se krenulo tim pravim putem potrebne su pre svega potpune političke promene.

Ništa mi se ne radi od kad sam pre dva dana saznao da više nisi među nama u ovoj dimenziji. I moram sve ovo da ti napišem, možda mi bude lakše...

Caka, koju sam kasnije primenjivajući tvoju vrstu humora zvao „zla maćeha“ (a nije to bila), kupila mi za dvanaesti rođendan tvoj album „Odlazi cirkus“ i od tada pa dok i ja ne pređem u tu dimenziju uticaj tvog umetničkog rada na mene je ogroman. I neće se to promeniti sad kad si ti otfurao na nebo, nema šanse. Ta ploča je bila onako nova, mirisala na vinil, a ja sav srećan, hvalio se društvu iz razreda na proslavi rođendana. Nemoj da zameriš, klinačka fora je bila, okretali smo stih „život je more“ pa pevali devojčicama „život na mome“. Srećom naučio si me kasnije mnogo boljoj vrsti humora.

Strana 1 od 14

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing