Petak 12. Jun 2020. Oko 15 časova
Nakon uobičajene borbe po sudovima odjurih na groblje da kevi upalim sveću. Gospodja Dobrila već dvadeset jednu godinu boravi na nadam se nekom mnogo boljem mestu. Nisam propustio priliku da napravim selfi sa njenom slikom na spomeniku, te da je odmah pošaljem na viber Branki i malom broju najbližih. Odgovor je bio isti: ti si lud ! A jbg, lako je njima, mogu sa mamama da prave selfije, ja na žalost samo ovako... Dodjem kući, uobičajena frka pred odlazak u vikendicu, nakon par odradjenih podnesaka, reko, aj da malo iskuliram. Provrtim vesti na guglu i eto ga, pre 14 minuta: Rem zabranio spotove kojima se propagira bojkot. Zovnem odmah mog druga koji je tvorac ovog sada zabranjenog projekta, a čije ime neću namerno da navedem, vozim reci... Brate zabranio nam Rem spotove... što? Pa po članu osam zakona o oglašavanju... po kom članu, prekida me, Osam ponavljam glasno... Na kurcu te nosam, čujem odgovor i umiranje od smeha. Reko, druže aj kad ti je to najvažnije u ovom trenutku, jel znaš kad razgovaraju gluv i glup, pa gluv pita glupog kolko je četri i četri, a glup kaže sedam, gluv mu na to odgovara na kurcu te nosam... Hit kaže moj drug… Nego izgubio sam opkladu kaže. Što, pitam. Kladio sam se (reče mi i sa kim ali to vam neću reći) da će ih zabraniti drugog dana, a oni se vrte već četiri… Znam drug, al to nema veze smozgom, bre, kažem revoltirano, ispada da je diskriminacija kad kažeš nešto protiv Vučića… Jebiga brate znali smo to, odgovara moj dobri i čestiti drugar… razmšljam, kad nam je postalo normalno bezumlje, čak toliko normalno da odmah po saznanju o novoj svinjariji pričamo viceve…
Na godišnjicu smrti roditelja, uvek se pitam šta bi danas rekli ti čestiti ljudi na sve što se dešava u društvu.
Ne pripadam njegovoj političkoj organizaciji. Ne slažem se u svemu sa njegovom politikom. Ali to sad uopšte nije bitno. Često se ne slažem sa njegovim potezima. Ni to ovih dana nije bitno. Sve su to sitnice u odnosu na činjenicu da su dva čoveka protiv ne samo političkog, već sveopšteg ludila u kome živimo poslednjih osam godina, rešila da se bore do te mere da mogu da ugroze ne samo svoje zdravlje, već i živote. I tu prestaje politika, nesuglasice, tu čak prestaje i politička borba. Jer ono što poslednjih deset dana rade Boško i Ivan nije politička borba. To je borba za ovu zemlju i ovaj narod. Ne samo protiv vladajućeg režima. Njihova borba je borba protiv sveopšteg ludila i koncepcije koja ima za cilj da ovaj narod u sledećih pola veka nestane sa lica zemlje.
Nisam ti ja neki veliki ljubitelj poezije. Više volim prozu. Najviše domaće pisce, istorijske romane. Tako su mi od Disa i Branka Miljkovića uvek bili bliži Andrić, Selimović, Ćosić, Jakovljević, a danas pre svih Vlada Arsić. Od pesnika, nekako sam više voleo one što su se i tada i sada zvali muzičari. Ali Bregović ne može biti samo muzičar, jer onaj ko napiše „Zaboravi ako možeš“, „Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin snjegovi i šaš“ i mnoge druge, mora se ubrajati u vrhunske pesnike, a ne samo tekstopisce kako to zovu na estradi. Naravno, imao je ogromnu podršku Duška Trifunovića. Bora se takodje od starta morao svrstavati u pesnike, o Balaševiću je suvišno govoriti, nešto kasnije Bajaga... Umetničko delo treba da ti probudi emociju, sreću, tugu, osmeh, a meni su taj osećaj mogle da proizvedu samo pesme uz muziku. Verovatno zbog toga poštujem navedena imena i smatram ih vrhunskim umetnicima. Ulazio sam u ozbiljne rasprave sa više profesora književnosti oko ovih umetnika, jer su ih oni u vremenu kad sam ja išao u školu svrstavali u „čupavce“, čak i „drogiraše“, a ja sam iz petnih žila branio integritet navedenih pesnika. Nisam uspeo da likujem kad je Bora i zvanično postao član udruženja književnika, jer sam već bio student, daleko od zastarelih profesora književnosti, a kao zreo čovek dočekao sam da Balašević i Bajaga apsolutno zasluženo udju u ozbiljnu književnu literaturu.
Davno sam ga upoznao. Nismo bili prijatelji ni drugovi. Dešavalo se u životu da mi se neki ljudi primaknu, ali sam generalno vodio računa sa kim se družim.Voleo je da popije, a ja ne podnosim pijance. Bio je bahat i primitivan, a ja ne podnosim bahatost i primitivizam. Kao obrazovanog čoveka, uvažavao me. Požalio mi se jednog dana, da se prethodne večeri, onako pijan i smrdljiv, bez ideje da prethodno opera zube i istušira se, uvukao u bračni krevet i budio suprugu, koja je zaspala, želeći da zadovolji svoje seksualne potrebe. Do te večeri, ona je, verovatno iz straha od bahatog nasilnika, želje da sačuva mir u kući, ali i zbog osude sredine, pristajala na ovaj ponižavajući čin. Te večeri, ohrabrila se, prekipelo joj je. Samo je promrljala, boli me glava igraj se sam. Jer to što je on želeo, ne samo da nije vodjenje ljubavi, već nije ni seks. Bilo je to sebično zadovoljavanje njegovih animalnih poriva. Od te večeri počela je da mu se suprotstavlja u svakom smislu. Deca sazrela, dva dečaka, već momčići.Tražili su od nje da se razvede. Podržali su je roditelji, roddbina, čak i većina zajedničkih prijatelja. Podržao je, kako sam čuo i sud. Nasilnik je izbačen iz stana i njihovih života. Oni su dalje, koliko znam živeli, ako ne srećno, a ona bar mirno. Moj poznanik nastavio je da pije, luduje, bahati se… Umro je sa pedeset i nešto…
Opširnije: IGRAJ SE SAM, NAS BOLI GLAVA
