septembru 87-me, sa samo osamnaest godina, odmah nakon što sam u julu upisao prava, obreo sam se u Novom Mestu u Sloveniji, gde me je vojni odsek poslao da odslužim dug domovini. Bio sam valjda medju poslednjim generacijama koje su vojni rok služile u mirnodopskim uslovima. Obuka uobičajena, rutinske vojne aktivnosti, upoznavanje sa haubicom, nekoliko nedelja šumske straže i eto nove godine. Pošto sam tobože obučen, prekomandovan sam iz prizemja na drugi sprat iste zgrade. Ispred mene bilo je još osam meseci vojske i nikakve obaveze, osim da budem tu. Septembar te 88-me, činio mi se toliko daleko, da sam pomislio kako nikad neće doći. Ali sve prodje i svaki datum koji čekaš dodje. 

Oduvek sam voleo da se družim sa čika Boškom. Često je to bilo odlično zezanje, ali je mnogo važnije za mene,  ono što sam u uzbiljnim razgovorima od  njega naučio. Današnjim klincima bi verovatno bilo totalno smaranje da se druže sa „ćaletom od ribe“, ali nekako smo obojica razdvojili naše prijateljstvo od činjenice da je on Brankin otac, bar onoliko koliko je to u datim okolnostima bilo moguće. Kako god, do današnjeg dana, smatram ga jednim od najzaslužnijih za ono što ja jesam i naše prijateljstvo potpuno je nezavisno od činjenice da smo jedan drugom više od dvadeset godina deo porodice. 

I sam sam pomislio da je to pre podne delovalo kao vic. Znam da bi prema mom spoljašnjem izgledu svako rekao da se ne vadim iz frižidera, te da mi je od fizičkih aktivnosti najveća ona kad praseći but stavljam u rernu, ali stvarno nije tako. Dakle tog dana prošle nedelje, sreda, četvrtak, pojma nemam, požurih u moj omiljeni velnes da odradim trening pre nekog sastanka na Terazijama. Pred velnesom, sudarih se sa Djilasom. De si majstore, pozdravim ga, evo me kaže završih, pa žurim, kako si ti, reko evo... Htedoh još nešto da ga pitam, al on odjuri prema Mileševskoj sa torbom preko ramena, opušten u farmerkama i jakni, potpuno sam..

Kažu da se dogadjaj odigrao negde u blizini Beograda, u jednoj prigradskoj opštini. Muž i žena u ozbiljnim godinama. Deca velika, studiraju. Porodica za poštovanje, steklo se, radilo, vaspitavalo, živelo... Subota je bila, deca svako na svoju stranu, postavila žena da ručaju, a muž nešto danima sav nikakav. Kaže mu ona, šta ti je bre Dule, nešto si mi slabunjav, šta te muči. Kaže joj Dule, slušaj ženo ja tebe više ne mogu da lažem, zaljubio sam se i ne mogu da živim bez nje. Šta bre, graknu Dragana, fina, smerna žena, ma da u ranim pedesetim, još uvek veoma dopadljiva, kulturna, što reče Radovan, reko bi čovek nit sere, nit piša. Kako si se bre zaljubio?!. Eto zaljubio sam se i ne mogu da živim bez nje. Ko je bre tebi slinavi dao pravo da se zaljubiš? E bedo bedna, pa ja se tries godine jebem sa kumom Miletom, u kuću nam dolazi, ti nemaš pojma, a ja ćutim i jebem se snjega, al ćutim i čuvam porodicu. I nije mi palo na pamet da se zaljubim, ni u njega, ni u nekog drugog, poštujem te, gledam i pazim, a ti si mamlaze sad našao da se zaljubiš i da kuću rasturaš... 

Vidi, nisam ja nikad bio huligan. I sad, bez obzira što volim da moje tekstove čita što više ljudi, eto priznajem, kao klinac pripadao sam navijačkoj grupi “delija”, ma da smo se mi onda u prvoj polovini osamdesetih zvali prosto “cigani”. Nadam se da sad neću da naljutim “grobare”.  Nisam nikad pravio neke ozbiljne probleme, jer već negde napisah, kod mog ćaleta nisi imao izbor. To što bi meni policija radila, bila bi humanitarna akcija u odnosu na njegovo propuštanje kroz šake. Tako da je sve ostalo na nekom mom dečačkom, a kasnije i pubertetskom buntu, u okviru, ili bar na ivici zakona. Pevali smo neke pesme za koje mi ni tada ni sada ne ide u glavu zbog čega su bile zabranjene. Vi mladji nemate pojma da je čak i pesma “Tamo daleko” bila zabranjena u prvoj  polovini osamdesetih godina prošlog veka. Ako ne zabranjena, a ono bar “nepoželjna”. Kako sam već tada jako dobro poznavao taj deo srpske istorije, bio sam baš besan zbog toga. Ne spadam u ljude koji smatraju da smo mi “nebeski narod”, ali znam da smo u istoriji imali velikih dostignuća, od kojih je možda najveće, herojska borba u Velikom ili ti prvom svetskom ratu. I baš ta pesma, govori samo o želji srpskih vojnika na Krfu da se što pre vrate u Srbiju i za mene, ona je čak više ljubavna nego rodoljubiva. Šta onda tek reći za “ Oj vojvodo Sindjeliću”. Drugove „plave” izrazito je nervirao srpski sin od Resave ravne, a ja opet nisam razumeo zašto. Čista  rodoljubiva pesma o srpskom vojvodi i junaku. Tom pesmom samo se slavi vojvoda Sindjelić i definitivno ne vredjaju osećanja bilo kog drugog pojedinca, niti naroda. Ali, svaki režim imao je svoje gluposti. E, u drugoj polovini osamdesetih stege su popustile. Sa ogromnim zadovoljstvom vredjali smo u “Pioniru” pokojnog Dražena Petrovića, često je to baš zasluživao, jer, pokoj mu duši, voleo je da provocira. 

U jesen sedamdeset devete obreo sam se u Kostolcu. Imao sam samo deset godina i u početku nisam bio srećan zbog toga. Kad prvih deset godina života provedeš u krugu „dvojke“, teško se privikavaš na nešto drugo. Proveo sam u ovom malom i lepom gradiću pet godina. Nekako sam se navikao na novu sredinu, te sam sa drugarima igrao fudbal i vozio „poniku“ po celo popodne, čim završim domaći.

Postoje stvari na koje ne možeš da utičeš. Tako ja nisam mogao uticati na količinu smotanosti moje dece. Oboje su na Vračar gde smo tada živeli, stigli iz porodilišta na Zvezdari preko Novog Beograda. To je valjda nedostatak prostorne orijentacije. Sa Zvezdare oboje pravo na Institut za majku i dete.

 

Glupo je da počinješ sa seksom ako to neće trajati tridesetak minuta. Mislim, vidi, nije racionalno... Maltretiraš i nju i sebe. Treba da se svlačiš, oblačiš, tuširaš... . Nije dobro kad neko može samo pet minuta, ili da nedo Bog, ne može ni pet minuta, a moli, ajde pusti me samo malo, evo tri minuta... Oni koji ne mogu pet minuta, ne treba time da se bave. Ima i drugih stvari u životu.

Strana 1 od 7

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing