Jel si ti onog Simu iz one kolumne o marihuana izmislio? pita me pre neki dan jedan drug. Skoro da sam se uvredio. Moje su price stvarne, iskrene i živopisne. Naravno da Sima postoji. I na moju žalost prijatelji smo od prvog osnovne dakle 46 godina. Jer nije to za neku pohvalu, ili jeste, ko će ga znati…

 

Bilo je razloga za strepnju, nije da nije. Prvo, Janko od kad smo proletos ustanovili da Rajojičičičić stvarno postoji, baš se razjari kad ga vidi. A Vesić…Šta tu da vam objašnjavam, dovoljno je samo reći njegovo prezime. E sad vidi, ne volim ja kad se ljudi svađaju, tako da bi se potrudio da Janka izmirim sa njima, a onda bi morao da ih vodim na kafu. I sad, zamisli da me neko vidi sa Raojičičićem i Vesićem na kafi, realno je blam, jel da?

Da li Bil Gejts hoće da me čipuje, to ne bih umeo da vam kažem, ali gugl izgleda jeste napravljen samo da bi meni dizao pritisak, drugo objašnjenje nemam. Jer vidi, stigne mi na telefon u favoritima kratak isečak gostovanja Ljiljane Smajlović u jutarnjem programu tv prva. Ni kraćeg inserta, ni više apsurda. Reč apsurd ovde shvatite kao eufemizam, dakle potvrdu da ja postajem pravi matori, pristojni intelektualac, upotrebio bih u kafiću sa Dekijem Grivom i Dragančetom, (koji su mi inače zabranili da ih spominjem jer ne žele da budu predmet „operativnog rada“ pošto samnom samo lupetaju o seksu a politika se zaobilazi), drugačiju reč, a ne apsurd. I ne bih pogrešio. Ali ajde da ne dajem skroman doprinos zagađivanju medijskog prostora.

 

Svako od nas ima nekog prijatelja iz mladosti koji pravi brljotine, a mi smo tu da mu pomognemo, sačuvamo, amortizujemo… Jer prijatelji ostaju prijatelji, otpevao je odavno pokojni Fredi Merkjuri. Tako smo Sima i ja drugari još iz obdaništa. Malo su ga razmazili, malo nije imao sreće i umesto da samnom bije teške advokatske bitke počeo je u jednoj fazi života da pravi gluposti.

Podsetio me Deki u nedelju na kafi na staru priču da “građanske porodice“ u Beogradu nakon ulaska komunista u Beograd, sve do sredine pedesetih godina prošlog veka nisu smele da pohuju meso, jer su morale da ih prethodno dobro izlupaju čekićem, a nikako nije bilo “poželjno” da komšije ćuju da se kod njih živi „široko“, jer većina naroda jeste živela u velikoj oskudici. Kakva je sličnost između ove pojave i Tome Mone i njegovog putovanja sa “dva velikana”? Velika… Ajde da pokušam da objasnim.

Podsetio me Deki u nedelju na kafi na staru priču da “građanske porodice“ u Beogradu nakon ulaska komunista u Beograd, sve do sredine pedesetih godina prošlog veka nisu smele da pohuju meso, jer su morale da ih prethodno dobro izlupaju čekićem, a nikako nije bilo “poželjno” da komšije ćuju da se kod njih živi „široko“, jer većina naroda jeste živela u velikoj oskudici. Kakva je sličnost između ove pojave i Tome Mone i njegovog putovanja sa “dva velikana”? Velika… Ajde da pokušam da objasnim.

 

Odmah na početku da samog sebe tužim i olakšam posao svom Luki Labanu. I ja sam nosio taj transparent. Zapravo nisam ga nosio, više sam ga držao zategnutog, ali da sam odmah to rekao dobilo bi neku drugu konotaciju, a već me napadaju da sam vulgaran... Nisam baš razumeo kritičare te vesti. Jer ovde je sve prosto. Prijatelj mog neprijatelja je moj neprijatelj. Ajde da probam još prostije, neprijatelj demokratije i pravne države u Srbiji je i moj neprijatelj.

Istog jutra nakon noći u kojoj je, što bi sjajni Ljubodrag Stojadinović rekao, Bjela sreo Gagu, Fića i ja uputili smo se mojim punoletnim Renoom Kliom u Kalakaču, jer kako kaže Fića tamo postoji izvor sa sjajnom vodom. Za neupućene Kalakača je predeo pored Dunava, koji se proteže od mosta na novosadskom auto-putu kod Beške, prema Krčedinu. Lep kraj, ali put je katastrofa. Nekako dovezemo tridesetak balona izvorske vode, ali nakon toga moj auto neće da upali.

Strana 1 od 17

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing