UKRAO NAM JE DRŽAVU I SMEJE NAM SE U LICE, ZAR NE?

Kad se danas nakon skoro 30 godina setim čuvene rečenice tadašnjeg predsednika Srbije kojom se branio od dosadnih novinara “to nije u mojoj nadležnosti”, simpatično mi je smešan mladi Bratislav, student prava, kome je ova rečenica išla na živce, da ne kažem na neke druge organe u donjem delu tela. Jer koliko god ova rečenica od tadašnjeg predsednika u suštini nije bila ispoštovana, ona predstavlja istinu u formalno-pravnm smislu, ali i želju tadašnjeg predsednika da sakrije činjenicu da odlučuje o svemu i prekoračuje svoju nadležnost. Mnogo toga nije u nadležnosti predsednika Srbije ni tada ni sada, jer su te nadležnosti jasno predviđene ustavom i zakonom.

 

Ubeđen sam da to “najbolji student pravnog fakulteta u istoriji”, sadašnji predsednik Srbije jako dobro zna, ali što bi narod reko “ni brige ga nije”, naprotiv, uživa u tome da svaki dan pokazuje kako se on u ovoj zemlji pita za sve, ili bar sve bitno.

Prvo, ajde da se zadržimo na ničim utemeljenoj tvrdnji da se radi o „najboljem studentu pravnog fakulteta…”, jer ona pokazuje želju tog studenta da u svemu bude najbolji, ali to čak I da je tačno, nije presudno pa čak ni bitno za ostale sposobnosti tog čoveka. Ova tvrdnja je izrečena od strane profesora Sime Avramovića, koji mi je do momenta kad je izgovorio baš tu rečenicu bio simpatičan. Sima Avramović profesor je nacionalne istorije (bar se tako zvala u vreme Vučićevog i mog studiranja)i po mom skromnom mišljenju nije baš kompetentan da utvrđuje ko je najbolji. Nacionalna istorija je onaj predmet u kome studenti prve godine uče kako je Miloš Obilić rasporio Murata od “učkura do grla bijela”, a to baš i nema mnogo veze sa pravnom naukom, meni to više liči na anatomiju ili tome slično… E sad, ono što u njegovom predmetu ima veze sa pravnom naukom, mogao bi biti Dušanov zakonik, na koji se mi Srbi ponosno vekovima pozivamo. Zbog toga je uvaženi profesor umesto što je bez propisanih kriterijuma utvrdio da se radi o „najboljem ikada”, mogao da ga kao njegov nekadašnji profesor upozori na činjenicu da ovi njegovi u stranci nisu baš ok, te da bi kad bi se danas primenjivao spomenuti zakonik mnogi morali sendvič držati u levoj ruci.

Ne može se međutim osporiti činjenica da je aktuelni predsednik bio jako dobar student i da je po struci pravnik. To samo po sebi, već rekoh, ne govori mnogo toga, ali ga je u jednom trenutku navelo da izgovori istinu. Da, čak se i to dogodilo. Dok je još bio na mestu premijera novinari su ga pitali da li će se kandidovati za mesto predsednika. Odgovorio je da mu ne pada na pamet, jer ne želi da ide sa funkcije na kojoj ima veća ovlašćenja, na onu sa manjim ovlašćenjima, nisam citirao, izvinjavam se, izgubio sam leksikon sa njegovim citatima, ali to je bio smisao. Drugi deo izjave bio je apsolutno tačan. Premijer, kao najviši predstavnik izvršne vlasti, po ustavu i zakonu svakako je lice sa mnogo većim ovlašćenjima od predsednika države koji po zakonu ima više protokolarnu funkciju. Postavlja se pitanje zbog čega ga onda premijer(ka) zove šefe?

Ili, zbog čega u slučaju naplatnte rampe Doljevac gde je nastradala pokojna Stanika Gligorijević, predsednik javno kaže da će njenom suprugu dati snimke, ako ovaj to bude tražio, samo mu eto dobronamerno savetuje da to ne čini? Na stranu to što je nesrećni čovek objašnjavao da ga predsednik nikad nije pozvao, muči me pitanje nadležnosti. Predsednik Srbije nema nikakva ovlašćenja na osnovu kojih bi posedovao ove snimke. Oni bi trebalo da se nalaze u predmetu kod postupajućeg tužioca, a nakon podizanja optužnice u sudskom spisu. Mnogo je ovakvih pitanja, jer već godinama u ovoj zemlji jedan čovek se pita za sve.

Taj čovek ili bilo ko kome on dozvoli, ima mogućnost da optuži neistomišljenike i političke protivnike da su lopovi, fašisti, strani plaćenici, a da za to ne ponudi ni jedan jedini dokaz.

Da je u formalno pravnom smislu to neustavno i nezakonito, potpuno je jasno. Ali u faktičkom smislu to dovodi do veoma loše situacije u društvu.

Jedan čovek ima moć i mogućnost da optužuje koga god hoće. A hoće sve one koji se usude da ukažu na ovo o čemu pišem, ili bilo šta što nije po volji sadašnjeg režima.

To u praksi dovodi do potpunog urušavanja suštinskih vrednosti u našem društvu. Parlament, koji bi morao biti najviše zakonodavno telo, pretvara se u cirkus u kome najgori vređaju najbolje. Tako Vjerica Radeta, koju sam zapamtio po tome što je izjavila da će ako se nešto dogodi trčati gola po mom rodnom gradu, vređa nekoga ko se usudio da ukaže na brojne nezakonitosti, a ljudi koji se otvoreno suprodstavljaju bezzakonju bivaju progonjeni, pa čak i krivično procesuirani. Vjerica nije trčala naga, na sreću, jer to baš i ne bi bio neki prizor, ma da smo mi poslednjih godina opet zaslugom najviših zvaničnika, između ostalog, definitivno izgubili smisao za estetiku.

Čovek koji je na sebe preuzeo sve nadležnosti, ne da to ne krije, već se time javno hvali.

Kad nam neko ukrade državu, onda to znači da mi državu nemamo, ili bar da ona ne funkcioniše. A to je jako opasna situacija za sve građane koji u toj državi žive.

Nisam ja smislio rečenicu kojom sam javno pozivao na bojkot: „zato što oni koji su nam ukrali državu nisu kidnapovali i nas“, ali sam jako zadovoljan što sam baš to izgovorio, jer se radi u bolnoj i goloj istini i po mom mišljenju o osnovnom problemu zbog koga je naše društvo u očajnom stanju.

 On je ponosan što je prisvoijo sva ovlašćenja za sebe i o tome nam stalno govori.

I to će tako biti sve dok mi na to činjenjem ili nečinjenjem pristajemo…

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing