KNJIGA ŽALBI UPOKOJENE LITURGIJE LAŽNIH STAFORDA NAD ODRONOM

 

Svakakve sam gadosti čitao o sebi u komentarima na tekst od pre neki dan. I stvarno mi nije jasno zašto? U tom tekstu samo sam iskazao svoj stav prema pokojnom patrijarhu, na šta ja, kao građanin, ali i hrišćanin pravoslavne veroispovesti, imam puno moralno pravo. Osim svojih stavova, ničeg više tu nije bilo.

 

E, onda su se na nekim portalima pojavili tipovi koji konstatuju da vaskoliko srpstvo nema razloga za brigu, jer sam ja marginalna politička ličnost ispunjena zlobom. Ima istine u tome da sam što se politike tiče marginalna ličnosti i što bi se reklo, ne bi ja tu ništa menjao. Ali nisam ispunjen zlobom, stvarno nisam, više sam ispunjen salom, ma da se ne ljutim, jer tipovi koji su to govorili o meni, zapravo me ne poznaju, tako da im dozvoljavam pravo na slobodno uverenje. Sad, problem je definitivno u tome što oni to pravo meni nisu dali, ali nije u tome stvar. Ako smo i moj tekst i ja marginalni što su ga onda tako žustro napali? Kažu mi neki dobri ljudi da je to zato što sam pogodio pravo u centar. Ne bih znao, a i moj sud o tome bi mogao biti subjektivan.

Nisam ja nikoga vređao. Ajde da ostavimo pokojnike (ma kako se zvali) da počivaju u miru i da se pozabavimo živima. Ovi tipovi što su me napadali nisu se oglašavali protiv pravih novinara, koji su na nacionalnim frekvencijama govorili o knjizi žalbi na upokojenoj liturgiji nad odronom, spominjali premijere, staforde i svetlost . Što bi rekli ovi što vole da ljube pleksiglas i tu sam saglasan sa njima, Bože me sačuvaj i sakloni... Dobro, ja kao advokat, mogao bi da im oprostim ovu knjigu žalbi, (ma da se ovakva knjiga ni u jednoj instituciji ne vodi) ali u svemu drugom su preterali. I ispade da je glavni problem šta piše jedan anonimni beogradski advokat.

Zapravo, sjebali su mi posao. Jer vidi, ti tipovi ne razumeju da ja obavljam kontraobaveštajnu delatnost, koja se sastoji u špijunaži Dragana Đilasa i Janka Veselinovića. A oni kažu da sam Đilasovac. Ali to je lako. Zapravo je teško biti pristalica sadašnjeg gradonačelnika. Iz više razloga. Biti Đilasovac, to je lako, kratko, jasno. Aj bato budi Radojićićičićićevac. Prvo treba da otkriješ dal on postoji. E onda dalje treba da ga pronađeš. I kad sve to obaviš treba da staneš pred njega i kažeš: ja sam Radojićićićićevac. Ko sve to uspe, što bi rekli dobri ljudi, svaka mu se dala...

Naterali su me da se otkrijem. Zapravo ja sam, kontraobaveštajac, Radojićićićićevac. Samo ne volim o tome da govorim jer ne umem da izgovorim, a evo teško mi je i da napišem. Drugo, u kontraobaveštajnoj delatnosti nije pametno obelodaniti i jasno reći: My name is Bond, James Bond. To je tajna. I onda me ovi za čiju ja stvar radim, nateraju da se otkrijem. Pa mislim stvarno...

A evo na čemu ja zapravo radim. Raojičičičić je rekao (dok smo još verovali da postoji) da moji drugovi Dragan Đilas i Janko Veselinović obaraju lampione u tašmajdanskom parku, a neki njegov zamenik (zaboravio sam mu ime, ne pamtim imena zamenika) da su Đilas i Janko sipali tečni deterdžent u fontanu na Slaviji. I onda je meni rekao Radojičičičić da ja to kao njihov drug ispitam. Oni se još uvek ne daju, jer tvrd je orah voćka čudnovata, ali ja nepokolebljivo radim na tome. Jer u ovom gradu nije proteklih godina bilo ni jednog problema, osim tog lampiona, koji su njih dvojica sjebali kad su išli na grudvanje. I mislim da su tada zameniku gradonačelnika srušili sneška. Dakle, ako ga neko pita ko ti ruši sneška? odgovor je: Đilas i Janko. Nisam ustanovio da li je sa njima kritičnom prilikom bio izvesni Šolak i da li taj lik uopšte postoji. O daljem toku istrage obavestiću vas kada dođem do novih saznanja.

Ali najgore od svega mi je što su rekli da je tekst „U pleksiglas te ljubim, svim žarom srca svog“ verovatno pisao Dragan Đilas. E jeste jebote, sve je napisao Đilas. I Anu Karenjinu i Rat i mir, samo on piše, niko više ništa ne piše. I ko je sad Đilasovac, oni ili ja? Sav sam ponosan na svoj tekst od prošle nedelje, a oni kažu „verovatno to nije napisalo ono što se zove Bratislav Marković“. A ako sam tekst napisao ja, onda me on dobro platio. Vidi, Đilas i ja smo dobri drugari, ali ja pokušavam da ga ne smaram, pa ako bi neko od njih mogao da mu kaže, ej dođeš Braci neku kintu, to nije loša ideja. Meni blam da tražim lovu, ali znam da njih nije, oni su na to navikli...

Jer znam da njima nije poznata situacija u kojoj čovek misli svojom glavom i piše ono što misli, bez ikakve materijalne nadoknade. Ne vredi da im to objašnjavam, oni to neće razumeti.

Dragan Đilas sa mojim tekstovima nema nikakve veze. Koliko znam on čak nema nikakve veze ni sa portalom koji tako ostrašćeno napadaju. Tekst na koji se odnose najgore uvrede proteklih dana video je tek nakon što je objavljen. A da li mu se dopao, nemam pojma. Neka ga pozovu i pitaju. Broj imaju, čak su ga delili svima i taj najniži mogući udarac je jedan od razloga zbog koga ja jesam u politici i neću da ćutim.

I zato neka se ostave više Đilasa, Janka ili bilo kog pojedinca. Oni su samo neki od ljudi u koloni koja je sve brojnija. Kolona onih koji misle svojom glavom i rade, pišu i govore prema svojim ubeđenjima...

Znam da je njima to nerazumljivo. Jer oni nisu stafordi, oni su samo male poslušne pudlice...

 

 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing