MJUZIKL U LAŽNOM PARLAMENTU

 

 

Odmah na početku da kažem, svrha ovog teksta nije da bilo koga uvredi, već isključivo humor i zabava. Jer ja baš volim da se zabavljam. Kao inspiracija za ovaj tekst pre svega mi je poslužila rečenica koju slušam nekoliko godina, a to je da su u politici svi isti i da su potrebna nova lica. Sa ovom tvrdnjom bih se delimično složio, u delu koji se odnosi na nova lica, ali se ne slažem da su svi isti. Jer nova lica su uvek osveženje i dobro je da se mladi ljudi uključuju u politiku.

 

Međutim kod izbora novih lica treba biti pažljiv, ne treba grešiti kao naprednjaci. Ove moje dve tvrdnje da nisu svi isti i da treba biti pažljiv sa izborom novih lica potvrđuju prenosi sednica onoga što bi se u uređenim državama zvao parlament, a kod nas, nemam pojma šta je to... Ali postaje dosadno. Jer vidi Đilas pa Đilas, kao ono kad ti se izgrebe ploča na gramofonu (stariji znaju o čemu govorim) pa nikako da nastavi dalje nego stalno ponavlja isti stih. Nema tu kreativnosti... Zapravo jako sam zabrinut zbog jednoličnosti tih sednica koje niko živ više neće da gleda (kao recimo dvadeset šestu reprizu „Kamiondžija“) te postoji realna opasnost da pretplata za javni servis opet bude uvećana i to više od onoga što je najavljeno. Logično, jer od marketinga prihoda neće biti, ko će normalan da se reklamira na televiziji koju ne gleda niko? Skoro kao neke tv stanice lokalne na kojima su radile legende, a danas mogu da puste porniće u po bela dana , niko ne bi primetio, jer ih niko ne gleda. Zbog toga imam spasonosnu ideju. Da se sednica parlamenta pretvori u mjuzikl. Samo nemoj da bi mi neko rekao kako im to nije zakonska nadležnost, jer ta tvrdnja je smešnija od ovog teksta. Kao da poslednjih osam godina rade bilo šta što im je u nadležnosti... Moj predlog je sledeći:

Sednica počinje tako što Ivica kao glavni peva „Pristao sam biću sve što hoće“ od Bjelog dugmeta, a kao refren ponavlja Ivica „pristao sam biću sve što hoće, mmm...“ (ovo mmm je sa užitkom dok misli na vođu), a poslanici kao tonska podrška „la, la, la, la, la, la, la, la, la, la...“ opet Ivica i tako...Mislim teško je da vam dočaram u tekstu ali ko zna pesmu razumeće...

Slledi mala pauza od muzike. Kako Đilasa nema u parlamentu (jer da je tu imao bi šta da im odgovori) a oni logično pljuju samo one koji ne mogu tog trenutka da odgovore (izgleda da su se tu ugledali na omiljenog im vođu), unosi se lutka sa Đilasovim likom. Ali ova lutka ne sme verno da odslikava Đikijev lik, jer kao i sve drugo što govore treba da bude lažno... Znači lutka na kojoj piše „Đilas“ treba da bude više kao Gargamel. Dobro, znam da ne liče, ali zar je bitno? Bitno je da Đilas izgleda strašno, što strašnije...umetnička sloboda jebiga... Tada kreće obrada scene iz „Užičke republike“, u kojoj Žarko Jokanović kao dečak pita starog pekara „čiko a jel sav taj lebac tvoj“, pošto ovaj odgovara potvrdno, mali tužno pita „pa zašto ga onda ne jedeš čiko“? Dakle, izlazi jedan mladi naprednjak, što mlađi, nemam pojma ko, nisam tolko prso da im znam imena, staje pred lutku na kojoj piše „Đilas“ i pita što tužnijim glasom “Čiko a jel su svih 619 miliona evra tvoji ?“, a lutka Đilas, koja zapravo liči na Gargamela odgovara grubim što jezivijim glasom „Jesu“. „Pa zašto ih onda ne trošiš čiko, nego nam ćelaviš gume na autobusima gsp-a, kvariš sklopke na bolnici u Batajnici, sipaš deterdžent u fontanu na Slaviji, lomiš lampione u tašmajdanskom parku i činiš mnoga druga zlodela...“, tužno pita mladi netalentovani naprednjak. Lutka Điki nad ovim argumentovanim i logičnim pitanjem ustukne i odlazi iz sale, ali ispušta onaj jezivi duboki i glasni smeh „ha, ha, ha...“ Mjuzikl se nastavlja. Sad više nema Đilasa da ne bude dosadno, idu hvalospevi vođi... Opet Ivica sa mesta predsedavajućeg počinje hitom Mirzinog jata, „apsolutno tvoj, apsolutno moj...“ ubacuju se iz sale mladi ženski vokali, a Ivica nastavlja „samo mi smo taj specijalan spoj...“ „apsolutno tvoooj, mandat je moj“ u horu pevaju poslanici.

E sad ide Martinović koji se izvinjava zbog reči koje je upućivao vođi pre nego što je prešao iz „radikala 1“ u „radikale 2“. Ide obrada Olivera Dragojevića „oprosti mi pape sve te grube riči...“ a završava se stihom „gledam svoju sliku gledajući tebeeee“. Onda ustane recimo Bakarec i otpeva refren hita „Riblje čorbe“ sa čuvene „Mrtve prirode“ koji je inače pisao Bajaga (moj idol iz mladosti koji se odrekao svoje pesme „Pada vlada“, može biti da voli da neka vlada padne a neka ne, ko će ga znati), dakle Bakarec peva „ja sam se ložio na tebe, o kako sam se, ja sam se, ložio na tebe“, sad ja znam da se on ložio i na neke druge al nema veze, sednica ide dalje...

Na svakih par minuta ide segment pesme „Parnog valjka“ „hvala ti“ u kojoj Aki kaže „...kakva sam ja budala, kakva sam ja budala...“, to ponavljaju u horu poslanici.

Onda ide Rističević. Da bi ovo razumeli, onomad, letos, moj drug Mišo Bjedov i ja u nameri da spustimo tenzije u društvu, po Jankovoj želji odneli smo Rističeviću jedan žućkasti sako, koji ovaj nije hteo da uzme. Zapravo Marjan je kukao da mu je Bole Obradović pocepao sako pa smo Mišo i ja doneli sako pred skupštinu. Sako je birao Miša i iskreno meni se nešto nije dopao, ali nisam smeo da mu kažem jer je Miša stariji od mene, pa ako mu se suprotstavim može da mi isčupa uši, a već sam oklempavio od maske... I sad Rističević meni za ljubav obuče taj sako i peva obradu „Bjelog dugmeta“ „izgledao sam malo čudno u sakou žutom krojenom bezveze...“ A kroj mu jes malo bezveze, Miša se pravdao da nije imao više para da uloži u sniženje tenzija u Srbiji.

Onda malo narodnjaci... Kreće Atlaga sa onom Šabanovom „sa namerom da proterujem, u koloni dođo u veliki grad, iz Srbije teram Seku i Bjeeeeelu“, a onda na sednicu upadaju ovi što nisu poslanici, ali zbog zapleta dramskog su gosti, ulazi Vesić i peva Đilasu Harisov stih „ ostariću neću znati, dal ćeš zamnom tugovati ko ja za tobom...“, nemojte da mu kažete, to bi ga dotuklo, ali Điki ne tuguje za njim, znam čoveka...

Posle Vesića upada Jutka (kad dobije vikend) „nisam majstor da napravim bure, al sam majstor da osvajam cure“, a onda svi poslanici horski pevaju „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze oni što lažne izbore na voleeee...“.

E tako. To je već nešto. I ljudi gledaju. Onda bi možda stvarno ostali kod kuće... Javnom servisu bi skočila gledanost, a mene ako uzmu za scenaristu uzmu, da i ja zaradim neku lovu, ako ne, ništa... uradio sam još jedno dobro delo za Srbiju, a za dan bezednosti ako me se sete, sete...

  

 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing