PISMO ĐOLETU

Ništa mi se ne radi od kad sam pre dva dana saznao da više nisi među nama u ovoj dimenziji. I moram sve ovo da ti napišem, možda mi bude lakše...

Caka, koju sam kasnije primenjivajući tvoju vrstu humora zvao „zla maćeha“ (a nije to bila), kupila mi za dvanaesti rođendan tvoj album „Odlazi cirkus“ i od tada pa dok i ja ne pređem u tu dimenziju uticaj tvog umetničkog rada na mene je ogroman. I neće se to promeniti sad kad si ti otfurao na nebo, nema šanse. Ta ploča je bila onako nova, mirisala na vinil, a ja sav srećan, hvalio se društvu iz razreda na proslavi rođendana. Nemoj da zameriš, klinačka fora je bila, okretali smo stih „život je more“ pa pevali devojčicama „život na mome“. Srećom naučio si me kasnije mnogo boljoj vrsti humora.

 

Nisam tad shvatio „Vasu Ladačkog“, verovatno nisam nikad. Jer i ti i ja smo u životu imali sreće, ti imaš Olju, a moja Olja zove se Branka, tako da srećom nikad nisam imao razloga da umrem u kafani. Kao i ti, ni ja nikad nisam pio, a volim kafanu...

Znaš, ti si veliki pesnik, najveći za mog života, ali nisi ti samo pesnik. Ti si tvorac jedne, po svemu posebne i jedinstvene životne filozofije, ali i najblaže rećeno šarmantne komunikacije i sjajnog humora. Tvoj humor ja sam nazvao „balaševićevskim“.

Nisu mi u vremenu kad sam bio klinac, a ti se tek probijao putem koji te je odveo ka besmrtnosti, bili simpatični dremljivi društveno-politički radnici koji su se tada u skupštini zvali delegati. Smarali su me, brate razumeš o čemu pričam. Zbog toga su me oduševljavali tvoji istupi na koncertima, a bogami i u nekim izjavama za televiziju, do koje se tada nije tako lako dolazilo... Umeo si da ih potkačiš i baš sam to gotivio... Njih je i trebalo zajebavati, ma da, da smo obojica znali kakvi se spremaju da dođu, verovatno bi ih i ti i ja uramili, al jebeš ga, to je sad neka druga priča oko koje ne bi da te smaram...

A znaš, nisam se uvek slagao sa tobom. Šta si ti imao da se pravdaš bilo kome zbog „Računajte na nas“ ili „Tri put sam video Tita“? Matori, pa moja škola je radila slet uz „Računajte na nas“. Naravno da je trebalo da računaju na nas. Uz sve mane, to je bila zemlja u kojoj smo rođeni i živeli do devedesetih bolje nego bila koja generacija u toj zemlji, na ovim prostorima...Zbog toga je potpuno uredu što si to napisao, a kome smeta nije morao da sluša... Mene i sad prođu žmarci kad čujem tu pesmu...

Koliko god da si bio sjajan u vremenu o kome pišem, nekako si punu zrelost doživeo devedesetih i u toj teškoj deceniji bio si svetlo, usamljeni zrak, što bi rekao tvoj mlađi kolega. Ne sećam se, valjda devedeset četvrte ili pete, čekao sam satima za karte ispred „Sava centra“, rešio da obradujem Branku. Ta četiri sata koncerta verovatno ulaze u najlepše sate u mom životu. Predivno. I znaš, kad sam bio klinac pa ono devojčice se ložile na Čolu, posle u srednjoj na Bajagu, pa im pišu pisma, a meni smešno, zezam ih, reko sto posto će da se dopisuju sa vama...

Ali posle tog tvog koncerta, ja konjina od 25 godina sednem i napišem ti pismo. Znao sam da nećeš da odgovoriš, verovatno ga nisi ni dobio. Žao mi je što negde nisam sačuvao tekst, ali tada nisam imao komp... Ne zameram bre što nisi odgovorio, samo hoću da ti kažem kakav je utisak taj koncert ostavio na mene. Bio sam na još dosta njih, nekako sam se snalazio za karte, Baš sam hteo da te upoznam, ali jbg... Posle bombardovanja tog leta, dođemo iz Krčedina u Novi sad, svi mostovi porušeni. Došli u Jovana Cvijića, vidim ti kola ispred kuće, ali glupo mi bilo da čekamo da izađeš. Nisam nikad voleo da smaram, valjda...

Nemoj da zameriš što često kradem tvoje fore kad pišem neku kolumnu, obično kažem „što bi Đole rekao“. Nekad nesvesno zaboravim, ali veruj to je najdublji odraz poštovanja prema tebi.

Pre dva meseca baš me izdrmala korona. I samo su mi tvoje pesme pomagale tih desetak dana. I one priče o teči i baba Juliji... Imam i ja jednu priču o teči, kad se sretnemo ispričaću ti, dobra je...

Hvala ti matori za pesme, knjige, sve lepe trenutke koje si mi priredio i kojih ću još imati jer sva tvoja dela su dostupna. Hvala ti za svaki osmeh koji si mi podario, hvala za sve ćemu si me naučio, a da toga nisi bio ni svestan. Hvala ti za to što si bio svoj. Najviše ti hvala što si širio dobrotu i gotovo sve pozitivne vrednosti koje ljudska vrsta poseduje.

Izvini ako sam i ja nekad naseo na laži o tebi. Teška su vremena, u ovim decenijama koje su iza nas nemoguće je bilo ne ogrešiti se bar jednom o nekog ko ne ćuti i nema problem da jasno izađe sa svojim stavom.

Ti si najveći umetnik sa kojim sam živeo u istoj vremenskoj epohi. I znam da si besmrtan i da si samo prošao kroz „ vrata u tom suvom zlatu“, ali na kraju da ti kažem ljut sam...

Morao si da se čuvaš, trebao si nam još. Da nas ohrabriš i dodatno oplemeniš... Jer na ovoj vetrometini nikad dosta pozitivne energije...

Srećan ti put u besmrtnost, među zvezde matori moj...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing