PRIČA O MOM TATI

prica o tati

Danas bi napunio 80 godina. Ali, kako reče čuveni Rade Šerbedžija , smrt je isto tako prirodna pojava kao i život. Tako da ću uštedeti pare za poklon...
Bio je čovek, a ne svetac. Ponekad prestrog. Pre bih rekao, težak drkadžija. Interesantno je da ga sve više razumem. I sam postajem sličan. On je od svog dede Radomira, ratnika Solunca, nasledio prezir prema materijalnim vrednostima, doslednost, poštenje... Svi će da kažu kako je to divno. Pa jebeš ga, divno je to, kad je to neki tudji tata, pa onda ja slušam priču. Al kad se radi o mom tati, onda kažeš, pa brate mogao si malo nešto da se potrudiš i da ostaviš...

 

Kako god, očigledno, ovaj prezir prema materijalnom, prešao je i na mene, ma da mi se čini da ja nisam toliko ekstreman, na sreću moje dece.

Branislav Marković, Branko kako je voleo da ga zovu, rodio se na današnji dan 1939-te, u selu Čitluk kod Sokobanje. Mogu misliti u kakvoj je nemaštini rastao, jer ovaj kraj je i sada siromašan, a kako je bilo tokom i posle drugog svetskog rata... Kažu, prvi je u selu završio fakultet i to ni malo lak, Rudarsko-geološki. Pa jebiga, tad nije bilo Mega-trenda. Priča se da je bio jedan od najboljih geologa koje je Srbija imala. Najveća dostignuća iz svoje struke ostvario je u okviru kombinata „Kostolac“. Pripadaju mu velike zasluge za otkrivanje ogromnih nalazišta uglja u okolini ovog gradića na Dunavu. To govore drugi. Nisam ja tu nešto kompetentan. Jer kad je on mene kao klinca vodao po tim bušotinama, nisam shvatio šta želim u životu da radim. Ali sam shvatio šta ne želim. Ljudi, kako u Stigu duva košava, nemate pojma... Kasnije, vratio se u rudnik „Soko“, koji se nalazi na ne više od kilometar od njegove rodne kuće, to je ona roze na mom profilu. Mislim, tad nije bila roze, to sam ja krenuo u moderne trendove.

Jedan je od osnivača Socijalističke partije Srbije. Ali ne ovakve kakva je danas. Bio je predsednik opštine Sokobanja u najtežem periodu, u periodu nezapamćene inflacije. Ali ne kao ovi danas. Bio je mnogo toga. Ali ne kao ovi danas. Jer koliko god običan i grešan čovek bio, bio je ljudina. Čestit i pošten čovek, koji bi pre umro nego učinio nešto nezakonito ili nečasno. Čovek bez mrlje u karijeri. A pričalo se svašta. Te, zidaju mu kuću, te ima para, te ovo, te ono. A iza njega ostao je skroman stan u lepom delu Sokobanje i poslednja penzija.
Ostali smo Vlada i ja...Ostali su neki njegovi prijatelji koji me danas pozovu i kažu da su ponosni što su to bili.
Ostali su i neki na koje ne bi bio ponosan, ali za to je i sam kriv.

Ostale su uspomene. U dobrom delu života nisam se slagao sa njim. I danas mislim da sam bio u pravu i neću mu se izviniti, jer često nije bio fer. Ali, za razliku od današnje razmažene dece, pamtiću ga po onome što sam od njega naučio i nasledio. I dok sam živ biću ponosan na njega.

Naučio me da život nije bajka, da moram da se borim, da budem vredan.
Da činim dobro i da se zbog toga nikad ne kajem. Da su materijalne vrednosti prolazne, a duhovne trajne... Nasledio sam potrebu da pomažem ljudima,da se trudim da činim dobre stvari, bez obzira što mi se čini da je to nekad uzalud. Verovao je u rad, red, poštenje, disciplinu i socijalnu pravdu.
U teškoj bolesti svoje supruge ostao je uz nju do kraja. Činio je sve što je mogao. I baš tada i baš time pokazao je i sebi i drugima šta je suština čovekovog postojanja.
Ostavio je neizbrisiv trag u odrastanju moje dece. Boki je dugo bio ljut na njega što je umro. Posle mu je oprostio, šta će, valjda je shvatio da je ovaj definitivno i baš uporno mrtav i da mu ne vredi da se ljuti. Na Nevenku je preneo puno dobrote i čestitosti. Pred kraj njegovog života skroz su se razumeli.
Što se mene tiče nisam ljut, ali sam i dalje tužan, jer mislim da je nepravda što mi je nebo ukralo pet ili deset godina sa njim, a značio bi mi. Puno. Pitam se, šta bi rekao za mnoge stvari danas... Ostaje nešto što možda nismo stigli da kažemo. Mnogo sam ga voleo, mnogo sam bio ponosan na njega i mnogo sam mu zahvalan jer mi je pomogao da postanem čovek.
Danas skoro šest godina kasnije, samo su se potvrdile moje reči koje sam izgovorio na njegovoj sahrani: šta da pričam, ja danas neznam nikog ko ti je sličan...
Nedostaje mi kafa sa njim na terasi u Sokobanji i duge šetnje u kojima smo vodili zanimljive razgovore. Nedostaje mi on, pripadnik one vrste ljudi koje više nema.
Protiv Božje odluke nema prava žalbe drugostepenom sudu...ne vredi.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing