ČOVEK KOJI JE UVEK ZNAO ŠTA MU JE ČINITI

covek koji je

Upoznao sam ga dok sam još bio jako mali. Čika Dule je bio jedan od malobrojnih prijatelja mog pokojnog oca. Usko su saradjivali u malom gradiću na Dunavu. Dule je bio oženjen sa ženom koju nisam upamtio. Dobili su ćerku Nadicu, nekoliko godina mladju od mene.

Nadica je još bila beba, jednog radnog dana, dok je čika Dule bio na poslu, žena se spakovala i otišla. Ostavila je samu bebu od nekoliko meseci, svoju bebu, jedino dete... I nikad je više nije videla. Čika Dule je došao kući sa posla i zatekao Nadicu potpuno samu.

 

U okruženju šok... Kako je njega poznavala cela moja familija, pamtim dosadne priče tetki sa ladnim trajnama, o tome, da li je Duletova gospodja utekla još ujutru, ili je zbrisala dvadesetak minuta pre njegovog dolaska, tek da stigne da pobegne...to je bilo polusvetu najvažnije. Kao manji je greh ako je pobegla oko trojke... Budalaština. Majka je ostavila svoju bebu zauvek.

Dule je bio čovek vedrog duha. Istina, nisam ja to baš sve kapirao. Ali znam da je uvek bio nasmejan, spreman za šalu, a prema meni posebno slab, baš me gotivio... Danas, mogu samo da zamislim koliko mu je bilo teško. Uz pomoć svojih roditelja, samohrani otac podizao je svoju dobru, pametnu i lepu ćerku. Nadica je stvarno uvek bila dobar lik. Često smo se vidjali, igrali žmurke, šugice i sve što se u tom vremenu igralo... A bilo joj je mnogo teško. Jer deca su surova i nemaju pojma koliko boli to što umeju da izgovore. Pravili su pakosne šale na račun toga što je Nadicu napustila majka. Saznao sam to sasvim slučajno. Kako je moj pokojni ćale često bio na terenu, zamolio je čika Duleta da budem par dana kod njega, što je ovaj rado prihvatio. Dule, Nadica i ja pravili smo pidžama žurke par večeri, tako da sam ja želeo da moj ćale bude na terenu mesec dana... Kretao sam tog jutra iz njihovog stana u školu. Čika Dule je odavno otišao na posao. Iz Nadicine sobe čuo sam tužan plač i glas njenog dede Galeta koji je teši. „Deda ja neću u školu, meni se tamo svi rugaju što me ostavila mama“. Dobri deda Gale je tešio i hrabrio. Shvatio sam tada negde u šestom osnovne koliko je Nadici teško.

Čika Dule je medjutim znao šta mu je činiti. Spreman da nosi svoj krst. Nadica je rasla i postala dobra i pametna devojka, a njen dobri tata učinio je sve da veliki gubitak ublaži onoliko koliko je to moguće. Pri tome, bio je spreman da se liši ličnog života, gaseći tako nasilno svoju muškost i potrebu svake osobe, da voli i bude voljena... Ostao je sam, potpuno svestan da je sav, takav kakav je, potreban svojoj ćerki. I uspeo je. Izrasla je u dobru osobu, završila fakultet udala se za dobrog čoveka i rodila sina, a čika Dule je dobio unuka i mogućnost da i dalje gaji i vaspitava. Kako mi se čini i dalje mu to dobro ide i ako je u poznim godinama.

Nadica je na najlepši način vratila sve svom ocu. Kad je meni umro otac, došla je u Sokobanju iz Beograda po zimskom vremenu. Posle sahrane na ručku rekla mi je: „tata je hteo da dodje, ali nisam mu dala, mnogo se potresao, a i hladno je, mnogo je to za njega u ovim godinama...“

Čujem ga ponekad. Nikad ne zaboravi da mi čestita praznike i da me pita za porodicu, osveži uspomene na mog oca...

Čika Dule i dalje zna šta mu je činiti...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing