TUŽNA PRIČA O JEDNOJ NESREĆNOJ ŽENI

tuzna prica o jednoj

Ranko i Nada rodjeni su tridesetih godina prošlog veka u zabačenom selu Levovik, dvadesetak kilometara udaljenom od Sokobanje, ali i od nešto većeg Knjaževca. Venčali su se početkom pedesetih. Još uvek je u ovom zabačenom selu bila beda i oskudica. Oboje vredni i radni, imali su dve velike želje, da ne budu sirotinja i da što pre pobegnu iz Levovika. Kako je Ranko vredno radio kao vozač autobusa, a Nada imala vredne roditelje, rade da joj pomognu, ubrzo su se odselili u Knjaževac. U to vreme, za taj kraj, bio je to veliki uspeh. Kupili su plac u lepom delu ovog gradića u velikom industrijskom razvoju i napravili kuću. Bili su ponosni na svoj uspeh. Uprkos materijalnom napretku, ozbiljno su se mućili da dobiju dete. Nakon puno muke, 58-me, dobili su devojčicu. Da li su joj ime Lozana. Svi u familiji, zvali su je kratko Loza. Mladi bračni par bio je presrećan. Iz Levovika doći u Knjaževac i napraviti kuću, eeej...nije to bila mala stvar. Uz to, ostvarili su se kao roditelji. Ceo svet je bio njihov.

 

Vremenom, zadovoljstvo i samopouzdanje zamenila je narcisoidnost. Smatrali su da su najbolji, najlepši, najbogatiji, najsrećniji... Vredno su radili, kupovali zemlju, ulepšavali kuću, napravili još jednu kuću, ma da je pitanje koliko je to njima stvarno bilo potrebno... Jedno dete, život u to vreme prilično jeftin, ali oni su želeli da budu najbogatiji. U toj svojoj želji zaboravili su da treba da budu roditelji, da je važno živeti, vaspitavati dete koje se dobri Bog smilovao da im da...

Loza je provodila najviše vremena sa Nadinom majkom Radmilom, ženom blage naravi, kakve obično budu bake prema svojim unučićima... A Nada je ulogu majke zamenila ulogom vredne radnice na imanju na periferiji Knjaževca, gde je stalno rastao broj grla krupne i sitne stoke, ali i broj ari zemlje koju su obradjivali. Uživali su u tome da imaju, dok drugi nemaju. Ranko je prestao da vozi autobus i kupio kamion. A Nada ga je u stopu pratila, naučila je i ona da vozi, dobila sve kategorije. Uzeli su još jedan kamion, kako se ne bi dangubilo. Knjaževac se gradio, a prevoz je ljudima bio preko potreban. Novac se slivao u njihovu kuću, a oni su uživali u tome što kamšiluk, familija i lažni prijatelji pucaju od zavisti...

Loza im medjutim nije bila bitna. Nada je sa njom provodila malo vremena, Ranko gotovo da je nije vidjao...Rasla je i postajala užasno razmažen, nevaspitan, priglup devojčurak, ne baš prijatne spoljašnjosti. Patila je zbog nedostatka pažnje, te u želji da je primete pravila razne gluposti... Bila je nezrela i veoma neobična.

Ljudi ko ljudi, kako su znali da zavide, znali su i da se nasladjuju time što Ranko i Nada imaju ćerku koja nije baš svoja i za koju su u lokalnom dijalektu govorili da se „pošunula“.

Došlo je i vreme za udaju. Da bi zatvorili usta svim „dušmanima“, povukli su katastrofalan, a kasnije će se ispostaviti i tragičan potez. Udali su je za knjaževačkog djilkoša, pijanca, probisveta, jer je važio za jednog od boljeg frajera u ovom malom gradu. A on? Proračunato je pristao da se oženi bogatom, ružnjikavom i ne baš bistrom devojkom jer je tako rešavao sve svoje egzistencijalne probleme. Naravno, odmah je znao, da će nastaviti po starom, te da mu Loza neće biti ni ljubav ni ljubavnica... Te emocije čuvao je za druge žene...

Od početka, brak nije funkcionisao. Jer Loza, ako nije bila preterano pametna, nije bila ni ograničena i glupa. Želela je pravi brak i porodicu. Ranko i Nada medjutim, stali su na stranu zeta i stalno grdili Lozu. Ona se borila koliko je mogla. Dobili su dve ćerke, ali je ona, videvši da su svi protiv nje, otišla u depresiju. Naravno, razvela se od lokalnog djilkoša... Nada i Ranko uprkos ubijanjima u pojam svoje ćerke, nisu uspeli da sačuvaju njen brak, jer se on nikako nije mogao sačuvati. Ali oni to u svojoj zaslepljenosti nisu videli. Ostala je u kući sa roditeljima koji su nastavili da je nipodaštavaju i ćerkama koje nije imao ko da vaspita... Tonula je sve dublje u depresiju, bez volje da uradi bilo šta. Jednostavno se predala. Kopnila, razbolela se... umrla u pedesetoj...

Bio sam nakon njene sahrane danima neopisivo tužan. Znao sam da Loza nije bila glupa, ograničena, luda, kako su smatrali mnogi. Loza samo nije mogla da se suprotstavi narcisoidnosti svojih roditelja, te je verovatno tokom vremena zaista poverovala u budalaštinu da sa njom nešto nije uredu, jer su joj to svi oko nje govorili.

Ranko i Nada su danas starac i starica, naravno duboko nesrećni.

Kažu da se pametan uči na tudjim greškama, a budala na svojim. A opet, nije u pitanju samo stav. Veliko je pitanje, šta koga u životu čini srećnim... Okrenuo sam se svojoj deci u želji da postanu dobri i srećni ljudi. Ne samo zato što tako treba, već i zbog toga što me to čini srećnim. Podržavam ih i hrabrim.
Jer lova dodje i ode. I moja drndava „Agila“ odveze svuda. Jebo skupe džipove i to šta drugi misle o meni...Jesam li dobar u svom poslu? Uvek će biti oprečnih mišljenja. Svetu se ne može ugoditi, te mu onda što bi Balašević rekao, ne treba ni ugadjati...

Iza nas ostaju naša deca...nadam se dobri ljudi.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing