ČUVAJ SE U ČUČAVCU

cucavac

Kažu kad sanjaš fekalije, ili na srpskom rečeno govna, to je sreća, lova, tako nešto. Lično, više volim erotske snove. Ali, ovo je priča o nekom nepoznatom čoveku, koji je verovatno od dana kad se ovo odigralo, izgubio svaku mentalnu mogućnost da ima erotske snove. Opet, ne mogu vam reći da li je tačno da kad te na ulici usere ptica, možeš da se nadaš nekim parama. Ako je stvarno tako, nepoznati lik iz priče koja sledi, trebalo je da dobije sedmicu na lotou. Možda i jeste, ko zna, na žalost nemam taj podatak. Obično kažem kad nešto neznam, da me i neinteresuje. Ali ovo me baš interesuje, na žalost nikad neću saznati.

 

Deda Branko i ja poznavali smo se nekih pet godina. Upoznao sam ga kad sam pre skoro trideset godina počeo da se zabavljam sa Brankom I družili se do njegove smrti. Deda Branko je bio Brankin deda i svakako zaslužuje mnogo više od nekoliko redova. On je iz više razloga postao i ostao legenda. Evo jedne priče koja to potvrdjuje.

Boško moj tast, učitelj, mentor i prijatelj, deda Brankov sin, jako je brinuo o svom ocu. Obojica veliki zvezdaši. Vraćali su se jedne prolećne večeri sa “Marakane” pešaka. Negde oko Karadjordjevog parka, deda Branka poteralo ili ti da opet prevedem, čoveku se prikenjalo. Odmah se požalio na svoju “muku”. Boško sine usraću se, rekao mu je Branko. Ćale izdrži samo još malo, idemo u Orač. Za ove mladje koji neznaju, legendarna kafana “Orač”nalazila se tada u “Bulevaru Oslobodjenja”, mislim na uglu sa Katanićevom. Nekako su stigli do “Orača”. Ulaze u prepunu kafanu, probijaju se teškom mukom do WC-a. U samom klozetu mrak, nema svetla. Branko koji je otkopčavao kaiš još od ulaska u samu kafanu, samo otvori jedna vrata od tadašnjeg “čučavca”, skine gaće i krene da se olakšava. Nekoliko trenutaka kasnije začuje očajan glas iza sebe “joj čoveče svog me usra”. Deda Branko nije primetio u mraku da u predmetnom čučavcu već neko čuči. Boško pritrči, upali šibicu i vidi potpuno usranog čoveka, očajnog I nesrećnog …veoma neprijatno iznenadjenog.

Branko i Boško, kažu čoveku, prijatelju odmah dolazimo idemo da donesemo vodu da te peremo. Izadju iz WC-a i Boško počne da beži. Deda Branko zbunjeno kaže, Boško sine, treba da se vratimo da pomognemo čoveku. Beži bre ćale dok smo živi, pobiće nas čovek, skroz si ga usro, odgovori mu Boško.

Čučavaca više skoro da nema, ali ovu priču sam čuo pre skoro trideset godina.

U retkim posetama ovakvoj vrsti toaleta, izrazito sam oprezan. Ko se čuva i Bog ga čuva…

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing