ČIKA CAJA IZ BOGDANIĆA

cika caja1

Na manje od kilometar od izvora sokobanjske Moravice u selu Vrelo , podnožje planine Device nalazi se pet kuća Bogdanića. Kažu, takav smo nadimak dobili po baba Bogdani, Markovoj majci, od koga se eto loza raširila, a mi dobili prezime Marković.

 

U siromašnoj zemlji, koja je u tri decenije preturila preko glave dva svetska rata, nije baš bilo mogućnosti da se sredinom dvadesetog veka krajevi dele na zemljoradničke i stočarske. U ovom siromašnom selu, u to vreme traktor je bio misaona imenica. Domaćini su sa mukom i volovima pokušavali da obrade malo ne baš kvalitetne zemlje i tako dodju do nekog dinara kako bi prehranili porodicu. Više je ovo stočarski kraj, ali ko te pita… Na njivi svi iz kuće, od staraca do dece koja su tek prohodala, ali su im stariji već napravili malu motiku kako bi i oni nešto doprineli.

U takvim uslovima rodio se moj dalji stric, čika Caja. Bilo je to par godina nakon oslobodjenja i završetka drugog svetskog rata. Glad, beda nemaština. Caja je bio bistro dete. Oduvek zanesen, video je dalje od njegovih starijih ukućana, rodjaka, komšija, meštana… Caja je brzo shvatio da je zemlja okrugla, bio je odličan djak i razumeo je da postoje razni ljudi, kulture, religije, koje su o tako različite od mentaliteta ljudi sa kojima je živeo, provodio detinjstvo i mladost. Rano je zavoleo književnost i u maloj skromnoj, ali urednoj kući, iz čije se kuhinje sa ognjišta stalno širio miris tek ispečenog hleba i toplog mleka, koje je spremala njegova baka Julka, našlo se mesta u sobi u kredencu i za Tolstoja i Dostojevskog.

Caja je bio inteligentan i radoznao, večiti sanjar. Ali nije bio uporan i istrajan. Počeo je da studira prava u Nišu i nakon neke administrativne greške nije uspeo da overi semestar. Ova nepravda ga je toliko pogodila da je demonstrativno bacio indeks i iz Niša odmah došao nazad u Bogdaniće… Tragična greška… Jedva su to dočekali lokalni djilkoši, koji nisu ni čuli za Tolstoja i Dostojevskog. Za Tolstoja su verovatno mislili da je ruski bacač kladiva, a Dostojevski je verovatno po njima bio makedonski narodni heroj koji je Bošku Buhi pomagao u rušenju nemačkih bunkera. Mnogo ih je više zanimalo da li je Caja spavao sa nekom ženom. Znam da nije, a za razliku od njih, znam i zašto.

Caja je voleo Ljubicu, lepu crnokosu devojku iz sela, čijom je lepotom bio zasenjen. Ona i ni jedna druga, govorio je.
Na žalost Cajina majka Ljubinka nije razumela emocije. Nju niko nije pitao da li je očarana sa Prvanom, Cajinim ocem. Doveli su ga, jer je trebala muška ruka, udali je i nisu je ništa pitali. Sad, kako može da izgleda čovek koji se zove Prvan…

cika caja2

Par decenija kasnije pokušala je da primeni isti recept, ali vremena se menjaju. Čak nije bila u pitanju Ljubica, već njeni roditelji… Ljubinka nije htela da se orodi sa Ljubicinom familijom.

A Caja u inat svima, još u ranim dvadesetim rešio je da se ne ženi. Ako ne mogu sa onom koju volim neću ni sa jednom…

Vrelo, malo rudarsko mesto u sokobanjskoj kotlini nije Beograd. Tamo ne prolazi ona priča da je momak, pošto ga je devojka odbila živeo srećno do kraja života, kao Čarli Harper. Nije Caja mogao da juri brdo riba, da gleda fudbal sa ortacima i da pravi lude žurke. Pre svega zato što to nije hteo. A sve i da je hteo nije mogao, jer u Vrelu nešto i ne živi gomila riba, a fudbal ne može baš da se gleda, jer se tamo do pre par godina hvatao samo prvi i drugi sa snegom…

Od zabave je ostalo ispijanje piva ispred lokalne prodavnice, nakon što se završi radno vreme u obližnjem rudniku u kome je Caja prvo bio referent za ono i dsz, a kasnije kad su to ukinuli radio sve I svašta…

Popodnevna I večernja zabava svodila se dakle na zapijanje sa lokalnim pijancima, koje je i dalje jako interesovao njegov seksualni život, koji zapravo nije postojao, jer Caja je tako odlučio.

Ljubinka je posle snizila svoje visoke kriterijume, te je pristajala da se orodi sa bilo kim samo da se Caja oženi. Ali, za to je bilo kasno. I dalje je čitao, vrlo rado je sa mojom pokojnom majkom razmenjivao knjige i raspravljao o književnosti. Kasnije, učinio je sve da mi pomogne u obrazovanju i svaki naš ne tako čest susret provodili smo u razgovorima o nauci. Uživao sam u tome. Pokušavali su svi da ga ožene, a on je to izbegavao toliko, da je par puta bukvalno pobegao. Nekima je to bilo smešno. Meni ne. Kao klinac i sam sam ga terao da se oženi, da ga više ne smaraju. Kasnije, shvatio sam da se to neće dogoditi.

Logično u njegovoj kući, starili su i umirali. Mladih naraštaja nije bilo. Caja je ostao sam u pustoj kući, a gotovo sam i u Bogdanićima, jer su se mladi iz drugih kuća odselili u grad, a stari poumirali.
Moj Caja je danas starac od sedamdeset godina, penzioner, koji jedva sastavlja kraj sa krajem.

Koliko god da ga ceo život volim, znam da je sam kriv za mnoge stvari, morao je drugačije. Kad pomislim na njega, često mi padne na pamet citat čuvenog Branka Miljkovića “ako smo pali, bili smo padu skloni”.

Caja ima mnogo svojih grešaka, ali on je bio i ostaće, simbol dobrote, poštenja i topline. Slagaće bilo ko od mladjih iz Bogdanića, ako ne prizna da je čika Caja bio ukras detinjstva svakog od nas,

Ne idem u Bogdaniće, već godinama. Ne samo zbog dragih ljudi koji su iznenada otišli zauvek…

Možda sam grešan, ali nemam snage ni njega da vidim…

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing