BILA JEDNOM JEDNA ZEMLJA...

bila jednom jedna zemlja

Moja Zvezda je imala ozbiljan problem da pobedi Hajduk i na „Marakani“, a kamoli na „Poljudu“. Zbog toga sam se te nedelje posebno obradovao kad sam preko radio aparata u ćaletovom „kecu“ saznao da vodimo 1:0. Vraćali smo se iz Beograda za Kostolac, mali gradić na obali Dunava. Nedelja poslednji dan prvomajskih praznika. Prenos je prestao i baš ništa nije moglo da se čuje. Vrteo sam dugme za traženje stanica, ali baš ništa... U Požarevcu ćale izadje na deset minuta da nešto završi. Sedim u kolima, pokušavam da ustanovim šta je sa Zvezdom i odjednom glas spikera „centralni komitet saopštio je da je danas u 15 časova i 3 minuta prestalo da kuca srce najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Imao sam 11 godina, priznajem da sam se uplašio. Iskreno, nije meni nešto bilo žao Tita, kako reče mali debeli u „Tito i ja“, od njega sam voleo više, sve ljude koje sam poznavao i koji su bili dobri. I naravno Duleta Savića koga na moju žalost do današnjeg dana nisam upoznao.

 

Ali i sada mislim da sam bio inteligentno dete, jer pomislio sam da smo najebali... Nisam imao pojma kada, kako i zašto, ali znao sam da smo najebali.

Ćale, intelektualac na položaju, muškarac u punoj zrelosti, iznenadio se. Umro!? Zapanjeno me upitao kad sam mu saopštio vest čim je ušao u kola... Moj ćale je bio realan i pametan čovek. Kad se danas setim njegovog izraza lica kad je to čuo shvatim kakav je Tito bio fenomen. Ćale, ponavljam realan i inteligentan čovek se iznenadio, što je umro starac od 88 godina, kome su nekoliko meseci ranije amputirali nogu, a konzilijum lekara svaki dan javljao da je stanje kritično. Razumljivo je bilo da narod nije mogao da poveruje u to, smatrali su valjda da je Tito prvi čovek ikada rodjen koji nikad neće umreti.

I plakali su. Stari, sredovečni, mladi. Tih dana potvrdilo se da je ona izreka kako žene ne prde, a muškarci ne plaču, apsolutno netačna. Mislim, da li žene prde, nije se moglo ustanoviti tih dana, ali muškarci nisu samo plakali, već su glasno jecali...

U Splitu na „Poljudu“ utakmica je prekinuta, Hajduk je izjednačio na 1:1, delegat je negde u drugom poluvremenu utrčao na teren i saopštio sudiji tužnu vest. Igrači obe ekipe stali su na centar, valjda je Pižon zagrlio Primorca i plakao, plakali su i drugi igrači... Tribinama „Poljuda“ orilo se „Druže Tito mi ti se kunemo“. Nije da se hvalim da sam bio čudo od deteta, ali nekako sam naslutio da lažu... Kako, zašto i kada će prekršiti obećanje, nisam imao pojma, ali sam predosetio da lažu...

Kostolac mali radnički grad, zavijen i crno... Sutra nema škole... Minut ćutanja, jedan skraćeni čas o Jožeku i kući...
Rekoh, sa zebnjom sam primio ovu vest, ta zebnja samo je menjala oblike od tog časa u ćaletovom „kecu“ sve do danas i bojim se da me neće proći dok sam živ. Strah od budućnosti dece, naroda, moje Srbije...

Moja Caka, ispričala mi je kasnije da te večeri nije puštala ni tv ni radio. Ustala je ujutru i otišla na posao. Tamo su joj rekli. Toliko je plakala da su je odmah poslali kući. Nisam tada razumeo kako je Caka koja je tada imala 28 godina mogla toliko da plače za Titom, koga ne poznaje. Danas mi je jasno. Zebnju koju sam osetio kad sam čuo da je umro Tito, zbog ispravnog predosećanja da smo najebali, Caka i milioni drugih pretočili su u strah, bol i žalost, ne samo za čovekom koji je zaslužan što smo nekoliko decenija živeli kao u bajci, već i za svim tim godinama u kojima smo živeli dostojno ljudskim bićima, što vrlo brzo neće biti slučaj...

Jer svi oni koji tog čoveka napadaju da je radio na uništavanju Srba i Srbije, treba da znaju da su i Srbi proveli najboljih nekoliko decenija u svojoj istoriji baš za vreme njegove vladavine.

Uz sve manjkavosti tog sistema, tada smo imali državu. I samo su tada i nikada više radnici i seljaci mogli da letuju po ekskluzivnim destinacijama na Jadranskom primorju... Putovalo se pasošem jedne od najpoštovanijih država tadašnjeg sveta, a vest je bila kad poslovodja u „Centropromu“ mazne neku sitnu lovu... Zvezda je redovno bila medju osam najboljih timova Evrope...
Država je bila jaka, školstvo, zdravstvo i sudstvo i tada sa svojoim manama, štitili su svoj narod. Ljudi su zidali kuće i kupovali spomenutog „keca“ i neke druge automobile na kredit...

Na sahrani tog čoveka skupili su se najugledniji državnici iz celog sveta.

Zvuči kao bajka a nije...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing