NE NEMOJ MI PRIĆI NAŠTA TO I ČEMU?

ne nemoj mi prici

Sada daleke 81-ve godine, Gruja i ja, dva dečaka u ranom pubertetu, ubijajući dosadu letnjeg raspusta, rešili smo da odemo u bioskop „Slaviju“ i odgledamo „film za odrasle“. Za ove mladje, koji se ne sećaju, na mestu današnjeg parkinga na „Slaviji“, gde udarnici „Parking servisa“ danonoćno „paucima“ dovoze nepropisno parkirane automobile, nalazio se bioskop koji je nosio naziv trga na kome je sazidan. Na moju i sreću mojih vršnjaka ovaj bioskop je prikazivao „one“ filmove. Pa dobro, šta sad... Lako je današnjim dečacima u ranom pubertetu. Uzmu lepo telefon, na internet i eto ti. A nama je ovaj (i još po neki bioskop) bio hram kulture.

 

Dakle, nakon filma, Gruja i ja izadjemo ispred bioskopa i rešimo da se još malo zajebavamo. I tako Gruja pretrči na centralno ostrvo ovog trga, tamo gde je usamljen stajao spomenik Dimitriju Tucoviću. Naravno da sam krenuo za njim, zaboravljajući ono čuveno, dosadno pitanje, „ako Gruja skoči u bunar oćeš i ti“. Trčeći za Grujom, istrčao sam pred „Lastin“ autobus, čiji vozač je nekako zakočio i tako omogućio da ja danas mogu da napišem ovaj tekst. Naravno, nešto je spominjao moju mamu i ženske polne organe i to u toj meri da sam pomislio kako je taj čika vozač, u stvari ginekolog sa klinike u Višegradskoj, pa slobodnim danima vozi autobus kako bi popunio rupe u kućnom budžetu. Čika je otišao nastavljajući da izgovara termine iz oblasti ginekologije, a ja sam bio sav srećan, ne zato što sam ostao živ (jer kad si u tim godinama ne veruješ u drugu mogućnost) već zato što sam prvi put u životu došao na centar „Slavije“.

Tada i nikad više. Jer, kako odrastaš, shvataš da osim života postoji i smrt, koja u mom gradu može da te snadje ako si neoprezan u prelasku ulice. Razumeo sam kasnije, koliko je onaj vozač autobusa bio spretan, pažljiv i opravdano iznerviran. I eto, danas, mnogo godina kasnije mu se izvinjavam i zahvaljujem. Ako je danas živ i zdrav (što mu ja od srca želim) sigurno imamo jedan isti hendikep. Nikada nećemo prići fontani, koja je podignuta na spomenutom mestu.

Ne savetujem to ni drugima. Opasno je, a nije ni dozvoljeno. Nije ni omogućeno. Zapravo, ne postoji legalan način da čovek dodje do te fontane.

Znam da je uvek išla priča kako je Dimitrije Tucović sahranjen na pogrešnom mestu, da je taj spomenik nepristupačan i da oni koji bi želeli da mu se poklone to ne mogu da učine, jer eto on je na takvom mestu da mu se na legalan način ne može prići.

Naravno da je ta konstatacija bila tačna. Spomenici postoje da bi im ljudi prilazili, odavali počast toj ličnosti, a svakako spadaju u kulturno-istorijsko nasledje, ali i u turističku ponudu nekog mesta.

Čemu služe fontane? Fontane se grade da bi ljudi njima prilazili, bacali novčić u njih, slikali se. Ljubili. Dogovarali sastanke na tom mestu. A ona je eto podignuta na mestu kome niko ne sme legalno da pridje.

Puno se pričalo a i dalje se o priča o tome. Te fontana je ovakva, onakva... Pravo da vam kažem nemam pojma kakva je. Gruja je kriv, bar delimićno zbog toga. Evo kako. Prošlo je mnogo, baš mnogo vremena od onog letnjeg dana 81-ve. Kad god sam se setio situacije sa čikom koji je vozio „Lastin“autobus, ponavljao sam sebi da sam imao puno sreće. I ako sam već ostao živ, smatram da je moja obaveza da i ja sačuvam život nekog neopreznog klinca koji pretrčava „Slaviju“ ili bilo koju ulicu. Zbog toga i ako sam kolima prošao preko ovog trga nebrojeno puta, uvek imam pojačan oprez, kad preko njega vozim. To znači, da ne smem ni da pogledam u fontanu. Zbog toga vam ne mogu reći da li je ona lepa, najlepša, ružna, velika, mala. Ali, slike sam video. Kič, dno dna. Da li curi ili preliva.. nemam pojma ali nešto nije ispravno. Ne razumem se ni u njenu cenu. A opet, ljudi dokazaše da je deset puta više plaćena od realne cene.
Oni koji joj ipak prilaze verovatno bi da bacajući novčić, požele da im se ostvari neka druga želja, osim one, da ako su do fontane stigli, bezbedno se vrate na „slobodnu teritoriju“.
Ovoj fontani dragi prijatelji i, kakva god ona bila, ne može se prići. Pored nje se niko neće zaljubiti, niti ljubiti. Ružna je, srećom sad više nije najružniji objekat u gradu, s obzirom na činjenicu da je napravljena kopija „Trijumfalne kapije“, lavirint i tunel koji ne služi ničemu.
Jasno je da gradski oci podižu spomenik koji im obezbedjuje siguran ulazak u enciklopediju gluposti. Po tome će eto biti upamćeni.

Ne, ne bavim se politikom. Ne pišem ovo da bi nekog napao iz nekog političkog razloga. Napadati one koji ovako uredjuju Beograd nije stvar političkog opredeljenja, već odraz zdravog razuma, ali i opšte kulture.

I opet se pitam, kome smo to prepustili naš Beograd?

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing