ČETRDESET GODINA JE PROŠLO KAO TREN

cetrdeset

Sima je tada prvi put pošao sa nama. Kao jedinca, koga su čika Djuza i teta Olga malo kasnije dobili, mazili su ga i pazili, te ga nisu puštali da se odvaja. Ali, u četvrtom osnovne, bilo je krajnje vreme da i on krene sa nama. Prvo pa muško, što bi reko naš narod. U malo ne izginusmo. Šalio se godinama kasnije da će kakav je baksuz, kad on ode u vojsku da izbije rat. Smejao sam se desetak godina ovoj njegovoj duhovitoj opaski, sve dok na dan njegovog ispraćaja u vojsku, devetog marta 91-ve, oko osam uveče, ispred njegove zgrade u Vojvode Stepe nisam gledao tenkove koji ovom ulicom idu ka Terazijama. Više mi nije bilo smešno. Nikad. Rat je stvarno počeo par meseci nakon što je moj prijatelj otišao da odsluži dug domovini.
Bez ikakve patetike, mi smo gadno zajebana generacija. Toliko da ja u subotu nisam stigao na žurku povodom ove godišnjice, jer po ko zna koji put moramo na ulici da se borimo za osnovna ljudska prava, tako da me nema na ovj prelepoj slici.


A kad je trebalo da ludujemo u mladosti, ludovalo se na definitivno pogrešan način. Ama baš ni jedno sranje nije moglo da nas promaši. Zbog toga mnogi nisu tu. Recimo moj drug Pedja Bjekić, sa kojim sam na današnji dan pre 40 godina u tadašnjem hotelu Splendid u Bečićima svečano dočekao početak katastrofalnog zemljotresa koji nas je pogodio. Nešto mislim da nam je Bog tada održao lakši trening za sav užas koji će se tek dogoditi. Srećom nismo to znali, te smo se čitav dan bezbrižno igrali na livadi bezbedno udaljenoj od bilo koje zgrade, dok su očajne učiteljice i nastavnik fizčkog Rade Tarzan smišljali plan evakuacije. Tako je i došlo do jedine povrede u ovoj pravoj katastrofi. Jožefa je neko, (kasnije sam saznao da je to bio Djura) pogodio šišarkom i razbio mu glavu. Jebiga, nije bilo ok da se vratimo iz junačke Crne Gore bez i jednog ranjenog. Žrtvu je podneo Jožef, mi ostali došli smo bez ogrebotine uživajući u avanturi, ne shvatajući da smo izbegli tragediju. Blentavo smo se oko ponoći smejali, izlazeći iz autobusa koji nas je od surčinskog aerodroma dovezao do Francuske ulice, gledajući u čudu naše izbezumljene roditelje. Samo što nismo rekli, alo u kom ste fazonu, baš smo se super zezali?
Preskoćiću 40 godina, svi znamo šta je i kako je bilo… Dakle, Pedja Bjekić kao i mnogi drugi danas nije tu, otišao je u daleku Australiju. Druže, gde si, da si, nek si živ i zdrav i nek te sreća prati. Bili smo cimeri u “Splendidu”, koji se srećom tada nije srušio, ali verujte da je bilo tako strašno da je je izgledalo da će se sigurno srušiti. Srušili su ga kasnije, a što da ne, kad su naši roditelji godinama odvajali dnevnice za pomoć ugroženoj braći, koja su izmedju ostalog od te love napravili novi super luksuzan hotel, koji obični smrtnici, oni koji su za njega i odvojili lovu, mogu samo da gledaju na slici.

Biće još druženja i daće Bog, još mnogo godišnjica…videćemo se uskoro. Jer to su dobri i čestiti ljudi, koje je neko kao i mene gadno zajebao u ovom životu.

Ali mi se nećemo dati, možda smo zajebani, ali nismo sjebani…

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing