PRIČA O POKOJNOM TEČI

prica o pokojnom teci

Vrelo julsko veče, sada već daleke 2006-te. Slučajno menjajući kanale „natrčim“ na izveštaj sa nekog koncerta klasične muzike na „Kolarcu“ u trećem dnevniku. Kaže lik za nekog pijanistu „njegova muzika je prepuna instančane senzibilnosti“. Šta reče čovek jebote?

 

Na žalost, u podnožju Rtnja u okolini Sokobanje, selo Nikolinac, istog momenta, ovaj izveštaj gledao je i moj teča. Moje starije sestre od tetke njegove ćerke, pričale su da što se rakije tiče teča dnevno konzumira citiram „pola litra mu malko, a od litar mu pretekne“, dakle teča je ubijao sedam-osam deci rakije dnevno. Po mojoj teoriji (koja ne mora biti apsolutno tačna), teča kao redovni platiša Javnog servisa, kad je čuo za“instančanu senzibilnost“, nije kao ni ja shvatio šta to znači, ali je shvatio da je ceo svet otišo u pizdu materinu, dokrajčio ono rakije što mu u običnim danima „pretekne“, te rezignirano otišao na počinak. Ujutru je ustao, seo na kosačicu i otišao na par kilometara od kuće da kosi livadu. Našli su ga oko podne mrtvog ispod preturene kosačice. Kažu slomio vrat. Infarkt kažem ja. Šanse da teča pogine na kosačici u sred svoje livade, manje su od mojih šansi da izgubim život u svojoj dnevnoj sobi.

Javio mi moj burazer Vlada, tog popodneva, kaže desilo se sranje. Reko nije to sranje nego tragedija. Saranimo teču ko što običaji nalažu. Kovčeg smo nosili Vlada, stariji brat Saša, neki lik bezveze i ja.

Prvi uskrs nakon tečine smrti, april 2007-me. Prisutne obe tečine ćerke, Vlada, Saša...cela ekipa. Igramo fudbal. Nije se mogao odigrati derbi debeli-mršavi, pošto mi mršave u familiji nemamo, te su igrali debeli protiv debelih. Tečine ćerke polaze kući i Saša im kaže, aj pa pozdravite teču. Čovek je ublokirao i zaboravio da je teča umro. Da bi se razumela kompletna dramatičnost cele situacije, moraju se uzeti u obzir dve činjenice. Moje dve starije sestre-tečine ćerke su žene sa sela, te kad im kažeš da pozdrave nekog ko je umro, logično je da se prestrave, sujeverje... Druga, tragi-komična činjenica je da je Saša jedan namrgodjen i ozbiljan tip, meni, ma da rodjeni brat, nikad u životu simpatičan, to su oni likovi koji su se zadnji put nasmejali kad su čuli da je Lajka uginula u kosmosu, negde 72-ge... Da smo rekli to Vlada ili ja, ni po jada, pripisali bi to našoj blesavosti. Srećom nisam bio prisutan, valjda sam u tom momentu otišao da šoram... Vraćam se, sestre otišle, Vlada i Branka se valjaju od smeha, a Saša crven kao bulka,,, Pričaju mi šta je bilo... Ih reko, pa ništa strašno zovi ih odmah kažem mu. Saša kaže, esi lud šta da im kažem? Pa reko, kaži im, jao izvinite, sad sam se setio da je teča ustvari umro...Tako, zajebavali smo ga par godina, pevajuću Tijaninu pesmu „A teče ne, a teče nema...“. Par godina kasnije, Branka saradjuje sa Tijanom, te jedne večeri sedimo u nekom restoranu i ja joj pričam ovu priču. Tijana me odmah napadne da zovem Sašu kako bi mu lično otpevala da teče stvarno nema. Reko nemoj evo već je 22 i 30 on sad spava, ali kako je ona bila uporna morao sam da ga zovem. Halo, kaže nadrkanim glasom...reko e izvini ali sedim sa Tijanom Dapčević hoće... daj mi je da mi otpeva prekida me nadrkanim glasom...

Priznao mi je sutra bez osmeha naravno, da je fora bila dobra...

Sedim opet pored tv-a i slušam tadašnjeg ministra kulture Bradića, koji na komemoraciji povodom smrti Olje Ivanjicki izjavljuje na Javnom servisu „ta njena beskompromisna nekonvencionalnost“...

Uh reko, lebac ti jebem, da mi onaj sa Kolarca ne ubi onomad teču, sad bi ga ovaj skenjo...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing