MOJA PRVA PONIKA I PROPAST SRPSKOG SELA

Kako moj  pokojni ćale nije  razbacivao lovu, te imao ozbiljan prezir prema materijalnom,  svoju prvu „poniku“ sam dobio pred letnji raspust daleke 77-me godine prošlog stoleća. Polovnu, kupljenu u birou za izgubljene stvari u „Dušanovoj“, preko puta zgrade u kojoj sam odrastao.
Celo leto, u selu mog porekla, na izvoru sokobanjske Moravice, nisam valjda radio ništa drugo, osim što sam vozio bajs. Raj za osmogodišnjaka jer u krugu od 2 do tri kvadratna kilometra nije bilo asvalta i opasnosti u saobraćaju, osim ozbiljne mogućnosti da udarim u neku ovcu ili kravu i tako sebi nanesem lake telesne povrede. 
Jasno je da je tokom leta dolazilo do lakših kvarova na „poniki“, a problem je nastao prilikom bušenja unutrašnje gume, jer je druga mogla da se nabavi samo u Sokobanji, desetak kilometara od sela. Hteo sam ujutru da sednem na prvi bus, kupim gumu i eto me nazad. Deda me je sprečio u tome, sa tvrdnjom da su busevi koji voze na relaciji Knjaževac-Sokobanja prepuni. Problem su rešili odrasli, što nije bitno za dalji tok ove priče. 
Dakle, busevi su sedamdesetih godina u tom kraju bili krcati. Igrom slučaja pre desetak godina, razgovaram sa čovekom koji je kupio jedinog autobuskog prevoznika u Sokobanji i pitam ga sa setom, ide li autobus kroz ta sela. Ide kaže, ali mali kombi, nego i to ide samo zato što po zakonu mora da se održava linija. Nema putnika, nekad nikog, nekad jedan ili dvoje...
Za samo tri decenije, ovaj kraj je ostao pust, kao i većina ruralnih predela Srbije. Umiru sela, umire Srbija...
Juče smo dobili informaciju da je formiran nacionalni savet za preporod sela Srbije. Na ovom skupu, ljudi koji će činiti ovaj savet, izneli su zastrašujuće ali već odavno poznate podatke o izumiranju sela i slobodno se može reći, novoj demografskoj slici Srbije. Ništa me tu nije iznenadilo. Imao sam srećnu okolnost da se rodim u „krugu dvojke“, ali da dobar deo svog odrastanja provedem u ruralnoj sredini, u koju danas više ne odlazim, jer tamo na žalost nemam koga da vidim. Tamo ljudi skoro da više nema.
Ne pada mi napamet da kritikujem nešto što je tek nastalo, posebno zbog činjenice da ljude koji čine ovaj savet jako puštujem i smatram da su (bar veči broj njih) ostavili pozitivan trag, kako u svojim profesijama, tako i u svojim javnim istupanjima.
Nešto mi ipak nije jasno. Šta je taj nacionalni savet, kako će se finansirati i koji je program rada, odakle sredstva, kome odgovaraju ti ljudi za svoj rad...?
Ono što smo čuli od tih ljudi je tužna ali odavno poznata priča. Nismo, ili bar ja nisam čuo, šta planiraju da rade i kako da pomognu. 
Ne želim da dovodim u pitanje dobronamernost ovih ljudi. Ali, propast srpskog sela počela je decenijama unazad i s obzirom na činjenicu da sam dosta vremena proveo na „terenu“, o ovoj temi bih mogao da kažem mnogo toga. Ovu vlast krivim za mnogo toga, ali ne i za ovaj problem, jer rekoh, problem je počeo polovinom prošlog veka i danas se pretvorio u pravu katastrofu. Današnja vlast nije sposobna da reši ni mnogo manje probleme od ovog.
Problem srpskog sela i prave srpske porodice, neće se rešiti formiranjem nikakvih nacionalnih saveta, raznih tela, te naporima nekih dobronamernih ljudi. Jer, ovaj problem je ključni problem Srbije, ali i drugih zemalja u regionu. Oporavak srpskog sela, znači i oporavak srpske porodice i srpskog društva u celini. Ovo pitanje je mnogo značajnije od pitanja Kosova. Jer, Kosovo jeste deo naše teritorije i njegovim gubitkom mi smo izgubili deo zemlje. Gubitkom sela, mi smo izgubili sve i kao narod nestajemo, sve brže i brže. Jasno je da se oni koji su otišli iz Srbije ovde više neće vratiti i da njihova deca neće govoriti maternjim jezikom. 
Za oporavak srpskog sela nisu potrebni nikakvi nacionalni saveti, već ozbiljan višedecenijski rad države, koja bi morala napraviti strategiju, odvojiti velika sredstva, doneti zakone, dati benificije, graditi infrastrukturu...
Nije to moguće  sa fabrikama koje se otvaraju da bi u njima ljudi motali kablove za platu od 200 eura mesečno, a strane kompanije ubirale ogroman profit i dobijale subvencije od 10 hiljada eura po zaposlenom...
Nije moguće ni sa programom gradjenja mini hidrocentrala, zbog kojih nestaju reke u selima koje tobože hoćemo da oživimo...
Nije moguće sa rijaliti programima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, kojima se i tom malom broju mladih ljudi koji su ostali u selima šalje potpuno pogrešna poruka i promovišu pogrešne vrednosti...
Nije moguće  sa premijer(k)om koja mi se ne čini kao osoba koja poštuje stare srpske porodične vrednosti , niti joj je to prioritet.
Moguće je, ako se umesto sumnjivim stranim investitorima, novac daje mladim ljudima za otvaranje farmi, poljoprivredne proizvodnje, ozbiljnih zadruga, u kojima će ljudi raditi i od svog rada na svom imanju normalno živeti. Ako se izgradi infrastruktura, putevi, domovi zdravlja, škole...
Ako na televizijama sa nacionalnom frekvencijom umesto najogavnijih programa, budemo imali sadržaje koji će promovisati tradicionalne porodične vrednosti...
Moguće je ako na odgovornim državnim funkcijma imamo nju ili njega, a ne to...
Bojim se da ipak nije moguće...
 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing