EL STALA KIŠA PRIJATELJU?

Boki Andjelković iz te ekipe bio mi je najbliži. Živeli su u „studenjaku“ i ja sam im na tome ponekad zavideo. Kad si rodjen na Dorćolu, to ima svoje prednosti ali i mane. Imaš svoju sobu, tv i muzički stub, ali ne živiš u studentskom domu, gde sve vrvi, prave se poznastva i veze koje nekad ostaju za ceo život. Oni su zaista bili momci koji obećavaju, perspektivni studenti prava koji su spremni da menjaju svet. Naravno da u tome nisu uspeli, jer ako ne svet, a ono bar državu i sistem su u poslednjih tridesetak godina stvorili tipovi koji im nisu ni do kolena i sa kojima moji drugovi o kojima pišem, ne bi ni kafu popili... Ali, to je tako...
Dakle, početkom devedesetih prijavili su se za takmičenje u besedništvu, koje se održavalo u čuvenoj „petici“, Pravnog fakulteta u Beogradu. 
Bojan je bio ozbiljan tip. Život ga nije mazio, tako da je mladi momak iz Stopanje znao da se može osloniti samo na sebe i možda malo na bliske rodjake, te da kukanje nije od pomoći. Imao je svoj cilj. Obrazovati se, napraviti dobru porodicu, biti pošten i ispravan. Današnji klinci, rekli bi konzervativno, a ja bih rekao jedino ispravno. Uspeo je Bojan u svojim ciljevima i ja sam se iskreno radovao tome. Ali to nije tema ove priče. Jovica, Bojanov cimer i kolega sa faksa, bio je ozbiljan, gotovo kao i Bojan. Veliki poznavalac ogromnog broja teorija države i prava. Njihov treći drug Oliver Injac, bio je veliki zajebant i šarmer. Pozitivac, kao i prva dvojica, ali čovek koji je mnogo više voleo dobro zezanje. Razlike izmedju njih ogledale su se i na samom takmičenju, u njihovim besedama. Boki i Jovica, bili su zaista sjajni, ali priznajem, za moj ukus preozbiljni. Koliko god voleo Bokija i poštovao Jovicu, Oliver Injac, bio mi je bliži po mentalitetu. Pokušaću da prepričam priču koju je ispričao na takmičenju u besedništvu održanom pre  oko 25 godina. Nakon Bokija i Jovice izlazi Oliver. Priča u prvom licu, recimo ovako:
Sad u miru zatvora u Padinskoj skeli, kad razmišljam, stvarno se kajem. Nisam želeo da učinim nikakvo zlo. Izadjem ti ja na drum i šta ću, stopiram. Stade mi jedan „tamić“. Pitam jel mogu sa njima, a oni kažu, možeš, al idi nazad u kamion ovde u kabinu nema mesta. I smeju se. Popnem se ja, kad u kamion, pozadi, mrtvaćki sanduk. Ništa, sedim si ja, pored onaj sanduk i vozim se. Kad, poče kiša. Prvo samo malo, a posle baš osu... I ja šta ću, otvorim onaj sanduk, vidim prazan. Udjo ja unutra, em ležim, em ne kisnem... Posle nekog vremena, kamion stade i ja čuh da se još neko penje na kamion. Ćutim si ja i vozim se. Al, posle neko vreme, ne čujem više da kiša udara u sanduk. Otvorim ja poklopac i pitam onog čoveka el stala kiša prijatelju ? On se prepade, misleo je valjda da sam ja mrtvac i da sam se povampirio... Onako prestravljen skoči sa kamiona na put i pogibe na mestu... I eto sad ležim u zatvor...
To je recimo bila njegova beseda. 
Kažu da su mu Boki i Jovica zamerili da je degradiorao takmičenje... Boki mi je kasnije poklonio vhs kasetu sa njihovim besedama... Meni su sva trojica bila super...
Oliver je danas advokat u Nišu, tako da se po malo pomažemo i retko, ali ipak vidjamo. 
Jovica je koliko znam takodje advokat, Boki je pravnik... Za moj pojam svi su uspešni. Naravno nisu promenili sistem, to su rekoh, na žalost, uradili  neki drugi... Ali ni sistem koliko znam nije promenio njih, a meni je to sasvim dovoljno da ih i dalje smatram svojima... 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing