NIŠTA SE VIŠE NE VIDI U TAMI

Mrak je toliki da se prst pred okom ne vidi. Dogadjaju nam se užasne stvari. Nije medjutim najstrašnije to što nam je ministar finansija čovek za koga se dokazalo da je ukrao doktorat, te da je on jedini živi čovek za koga se može reći da je bio doktor“,  da nam je ministar vojske izbegao služenje vojnog roka, a onda zajebavao čitav narod tako što je išao sa ferijalcima na obuku u trajanju od petnaest dana, što nam pola vlade ima najblaže rečeno sumnjive diplome, što je premijerka takva kakva je, što  tata ministra policije prodaje oružje po belom svetu, što nam predsednik sam protiv sebe podnosi krivične prijave, što su svi ljudi koji drugačije misle izloženi nekoj vrsti progona, a stepen njihove ugroženosti je u direktnoj vezi sa stepenom njihove mogućnosti da nanesu štetu sadašnjoj vlasti i ovom nakaradnom sistemu...

 

Najstrašnije od svega je, što smo izgubili moral i osnovne postulate nacionalnog identiteta. Koliko god bila strašna ekonomska propast, stvari se mogu popraviti, trgove i ulice neki sposobni ljudi koji poštuju prvila struke mogu naprviti za nekoliko meseci, most za godinu dana. Privreda može brzo da se pokrene. Pravosudje može biti efikasnije, jer zakoni postoje, samo se ne primenjuju isto na sve.
Ali kad društvom zavlada nemoral, apatija, te kad se nema poverenja ni u jednu jedinu ne samo državnu već i strukovnu instituciju, onda je to tragedija za jedan narod.  
Srpski narod dobro je propatio tokom proteklih sto godina. Golgota preko Albanije je tragedija nezapamćena u istoriji čovečanstva, a prethodio joj je prvi biološki rat ikada vodjen, koji je protiv Srbije vodila austro-ugarska carevina ostavivši u Valjevu više desetina svojih vojnika zaraženih pegavim tifusom (ko nije upoznat neka pročita roman Vlade Arsića „Kad zvona zaneme) i sve smo to izdržali, preživeli i nastavili dalje. Bojim se da ovog puta nećemo uspeti.
Jer kako reče Dragan Bjelogrlić, „mi živimo u delu sveta koji će uvek migrirati zbog socijalnog stanja, zbog siromaštva. Ali opasno je kada ljudi ne odlaze zbog socijalnih stvari, nego bežeći od primitivizma i gluposti”. Dodao bih, kad odlaze jer ne veruju da će ovde ikada išta biti bolje.
Nije dakle glavni problem ekonomsko propadanje, problem je što u ovoj zemlji sve ono što je nenormalno postaje normalno, što laž postaje istina, istina laž, lopovluk poslovni uspeh i snalažljivost, a primitivizam i bahatost, se predstavlja kao sredstvo odbrane „uspešnih“ od pitanja, zamerki ili napada malobrojnih novinara koji još uvek rade svoj posao, kako treba, ili stručnjaka koji u retkim situacijama dignu glas da odbrane pravila struke, etike i morala.
Ako jimaš nesposobnog zamenika gradonačelnika koji ni jedan, ali baš ni jedan projekat u svom mandatu ne može da završi u interesu gradjana i u skladu sa pravilima struke, nije to najveći problem. Proćiće mu mandat, popraviće to neki sposobni ljudi koji umeju da rade i grade, on će odgovarati ako je činio nešto nezakonito, ali ako taj isti čovek postane član udruženja književnika Srbije, tako što je napisao (ako je napisao) samo jednu jedinu knjigu, a u tom udruženju su članovi bili velikani ovog naroda, te jedini nobelovac koga je ova zemlja imala, onda sve gubi smisao. I šta očekuje to isto udruženje u budućnosti? Znam, rešiće svoje trenutne finansijske probleme, ali će zauvek izgubiti ugled, a bogami i veći broj prvih književnika.
I potpuno je normalno da ljudi masovno odlaze bez ideje da se ikada vrate.
A Srbija je zemlja sa blagom klimom, plodnom zemljom, jezerima, rekama...
Ako Srbi tu da žive neće, neko će živeti. Mislite o tome.
I shvatite, ne menja se zemlja nego, vlast i sistem 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing