GLUPOST KOJA IM JE UNIŠTILA ŽIVOTE

Postoje stvari na koje ne možeš da utičeš. Tako ja nisam mogao uticati na količinu smotanosti moje dece. Oboje su na Vračar gde smo tada živeli, stigli iz porodilišta na Zvezdari preko Novog Beograda. To je valjda nedostatak prostorne orijentacije. Sa Zvezdare oboje pravo na Institut za majku i dete.
Tako sam upoznao Acu. Visoki, mršavi čovek, mirne naravi, kao medicinski tehničar radio je sa raznim doktorima i u prijemnoj ambulanti organizovao preglede, prozivao, ljubazno odgovarao na pitanja mnogobrojnih histeričnih roditelja. Ova ustanova prima decu iz cele Srbije (a i šire), tako da je uobičajeno da ljudi iz unutrašnjosti sa detetom putuju celu noć ne bi li stigli na vreme. Svi su od Ace tražili pomoć. Fascinirala me je njegova smirenost, a očigledno je da je I njemu “legla” moja urodjena pristojnost. Prilično sam razumno podnosio gužvu u hodniku, sa bebom od mesec dana, svestan činjenice da sam za razliku od mnogih prethodnu noć spavao, dan započeo doručkom i kafom. To sam mu valjda i rekao, tako da su veoma brzo simpatije postale obostrane, Već na drugoj kontroli pokušao je da mi malo pomogne i smanji čekanje. Shvatio je da sam advokat, te je iskoristio priliku da se posavetuje samnom oko nekih problema. Postali smo, ako ne prijatelji, a ono bar dobri drugari. Kad se tri ipo godine kasnije rodio Boki, bila je ozbiljna frka. Sve je bilo neizvesno, a ja očajan. Već u četrdeset petom minutu života, obreo se na intenzivnoj nezi ove respektabilne zdravstvene ustanove, Stvari su bile toliko kritične, da sam pomislio kako je taj četrdeset peti minut života, bio možda kraj prvog poluvremena. Srećom, doktori sa instituta uradili su sve što je trebalo, tako da je Boki posle desetak dana bez ikakvih posledica, pušten kući. Mnogo divnih ljudi sa Instituta bilo je uz nas, a pre svega uz Bokija i to je svakako tema za posebnu priču, a možda i deo romana. Aca mi se odmah našao. Svakog dana obilazio je mog tek rodjenog sina, razgovarao sa doktorima i odmah mi javljao kakva je situacija. Ono što me opet fasciniralo, od prvog jutra, mirno mi je rekao da će biti sve uredu i taj svoj stav obrazložio svojim višedecenijskim iskustvom. Svoj optimizam prenosio je na mene, a vreme je pokazalo koliko je bio u pravu. Nakon svakog razgovora sa njim osećao sam se mnogo bolje.
Pošto je Boki izlašao iz bolnice, rekao sam mnogim ljudima da sam im moralni dužnik i dok sam živ trudiću se da svima njima, a posebno Institutu kao ustanovi budem na usluzi. 
Medjutim, na moju a posebno na Acinu žalost, ukazala se prilika da mu se odužim. Bolje da nije, ali jebiga…
Nekoliko godina kasnije došao je očajan kod mene u kancelariju sa sinom i počeo da priča njihovu muku. Njegov sin Dejan,  sa svojim drugom Vladom, krenuo je jedne večeri kasnog leta iz Boleča, gde su obojica živeli na valjda bir fest, koji se tada održavao na Kališu. Parkirali su drndavog “Juga” u nekoj poprečnoj ulici oko “kneza” i krenuli u zezanje. Nemam pojma koliko su piva popili, ali su bili toliko pijani da su jedva našli “juga” u povratku. Bolje da nisu. Dejan je vozio, Vlada je seo do njega. Samo nekoliko stotina metara pred skretanje za Boleč, Dejan je preošto ušao u krivinu, izgubio kontrolu nad kolima. Preturili su se. Dejan je pao u nesvest. Čim je došao sebi, shvatio je da je povredjen, ali je mogao da se pomera. Video je da je Vlada ozbiljno povredjen, ali je davao znake života. Teškom mukom izvukao ga je iz kola, služeći se samo levom rukom, jer desnu nije mogao da pomera, a nesnosni bolovi od desnog ramena učinili su da opet na kratko izgubi svest. Ležao je pored Vlade i tražio mobilni telefon. Uspeo je da ga nadje i poslednjim atomima snage pozvao hitnu pomoć. Rekao im je šta se dogodilo i ponovo se onesvestio. Sledeće čega se seća je soba za reanimaciju Urgentnog centra. Pitao je za Vladu, ali mu nisu ništa odgovorili. Sutradan su ga operisali. Ležao je na intenzivnoj nezi i uporno pokušavao da sazna kako mu je prijatelj. Rekli su mu da je u nekoj drugoj bolnici, da će biti dobro. Lagali su ga iz razumljivih razloga. Vladino beživotno telo, ležalo je u kapeli  na nekoliko stotina metara od njega u Deligradskoj ulici. Vlada je dan nakon nesreće podlegao povredama.
Saopštli su mu to, tek kad je izlazio iz bolnice na kućno lečenje. Vlada je sahranjen nekoliko dana ranije na groblju u Boleču.
Pokrenuta je istraga, a nakon nje Dejan je optužen. Saobraćajka sa smrtnom posledicom. Otežavajuće okolnosti, upravljao je motornim vozilom pod destvom alkohola, prekoračio brzinu…
Aca je bio očajan. Dejanova žena u drugom stanju, drugi sin, slabog zdravstvenog stanja, žena takodje trudna, Aca već ozbilno bolestan. Pomaži ako Boga znaš, kuka Aca… Hoću ali kako, hvatam se za glavu…
Mlad čovek je poginuo, prekoračenje brzine, alkohol, sranje…
Sudija mojih godina, razumna, smirena… Saslušavamo njegove roditelje. Ljudi očajni. Sin jedinac u grobu. Majka ko majka, osula bi paljbu na Dejana, ali muž joj ne da… Keže čovek sudiji, sudija saslušajte mene ona nije u najboljem stanju. Ispituje ga sudija, a čovek ukratko kaže: gospodjo sudija, moj Vlada i Dejan bili su najbolji prijatelji. Otišli su te večeri i obojica su bili pijani. Ne krivim ja njega, došao je da nas vidi i da nam izjavi saučešće čim je izašao iz bolnice. Rekao sam mu, molim te idi. Nisam ga izbacio, samo nisam mogao da podnesem njegovo prisustvo u kući, mnogo mi je bolno. Ne mrzim ja njega, on je mlad čovek. Nemojte ga u zatvor, treba žena da mu se porodi. Treba da radi. Mog Vladu ništa vratiti neće, a šta ja imam od toga da on ode u zatvor? Eto sudija to je to. Ajmo ženo idemo kući… A ona, majka, oće nešto da kaže. Čovek je prekide i reče, ajde, idemo kući, pusti ljude da rade svoj posao…
Plače Dejan, place sudija, place javni tužilac, meni suza suzu stiže… Nikad više tog čoveka nisam video, ali bio mi je veći od najveće planine…
Uz mnogo olakšavajućih okolnosti i ovakvo svedočenje oca, Dejan je dobio kućni pritvor sa pravom odlaska na posao. Dobio je ćerku nekoliko meseci kasnije. Život se nastavio dalje.
Acina bolest je napredovala a on kopnio… Preselio se na neko lepše mesto pre par godina. 
Ne volim onu stereotipnu rečenicu “bio je dobar čovek”. Ali Aca je to stvarno bio. Pamtiće se njegova dobra dela.
Nikad neću zaboraviti kako me hrabrio dok se Boki borio za život, a opet drago mi je da sam mu se našao i na neki dačin odužio…
I molim vas deco draga, nemojte pijani za volan, pazite šta radite. Jer u jednoj sekundi možete ili izgubiti, ili uništiti život…
 
© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing