AKO OPŠTIŠ SA HOMOSEKSUALCEM I SAM SI TO ISTO

Vidi, nisam ja nikad bio huligan. I sad, bez obzira što volim da moje tekstove čita što više ljudi, eto priznajem, kao klinac pripadao sam navijačkoj grupi “delija”, ma da smo se mi onda u prvoj polovini osamdesetih zvali prosto “cigani”. Nadam se da sad neću da naljutim “grobare”.  Nisam nikad pravio neke ozbiljne probleme, jer već negde napisah, kod mog ćaleta nisi imao izbor. To što bi meni policija radila, bila bi humanitarna akcija u odnosu na njegovo propuštanje kroz šake. Tako da je sve ostalo na nekom mom dečačkom, a kasnije i pubertetskom buntu, u okviru, ili bar na ivici zakona. Pevali smo neke pesme za koje mi ni tada ni sada ne ide u glavu zbog čega su bile zabranjene. Vi mladji nemate pojma da je čak i pesma “Tamo daleko” bila zabranjena u prvoj  polovini osamdesetih godina prošlog veka. Ako ne zabranjena, a ono bar “nepoželjna”. Kako sam već tada jako dobro poznavao taj deo srpske istorije, bio sam baš besan zbog toga. Ne spadam u ljude koji smatraju da smo mi “nebeski narod”, ali znam da smo u istoriji imali velikih dostignuća, od kojih je možda najveće, herojska borba u Velikom ili ti prvom svetskom ratu. I baš ta pesma, govori samo o želji srpskih vojnika na Krfu da se što pre vrate u Srbiju i za mene, ona je čak više ljubavna nego rodoljubiva. Šta onda tek reći za “ Oj vojvodo Sindjeliću”. Drugove „plave” izrazito je nervirao srpski sin od Resave ravne, a ja opet nisam razumeo zašto. Čista  rodoljubiva pesma o srpskom vojvodi i junaku. Tom pesmom samo se slavi vojvoda Sindjelić i definitivno ne vredjaju osećanja bilo kog drugog pojedinca, niti naroda. Ali, svaki režim imao je svoje gluposti. E, u drugoj polovini osamdesetih stege su popustile. Sa ogromnim zadovoljstvom vredjali smo u “Pioniru” pokojnog Dražena Petrovića, često je to baš zasluživao, jer, pokoj mu duši, voleo je da provocira. 
U tom periodu smišljena je i nova pesmica “braći” Hrvatima: 
“mi imamo svetog Savu, 
a vi svetog Duju, 
sveti Sava svetog Duju
karao u bulju”.
Nisam danas ponosan zbog pevanja ove pesmice. Ne zato što mi je žao svetog Duje, ko ga jebe, nemam pojma ko je taj lik, nego zbog svetog Save. Sveti Sava, ili Rastko Nemanjić nije samo veliki prosvetitelj i čovek koji je za života mnogo učinio za školu i crkvu, već i za srednjovekovnu srpsku državu i ceo srpski narod u celini. U ovoj pesmici mi smo ga predstavljali kao pobednika jer je pozadina Svetog Duje ta koja je nastradala, ali kad muškarac opšti sa muškarcem sa bilo koje strane, on je isto što i ovaj drugi-homoseksualac. Tako da smatram da smo ovom pesmicom ili krilaticom unizili i svetog Savu, ma da smo mi kao klinci i navijači, želeli da navijači Dinama, a posebno Hajduka čuju kako vredjamo svetog Duju.
Setih se na konto toga, onog vica kad lik pita lika: “brate esi jebo nekad pedera”, a ovaj kaže “nisam, al sam jebo jednog što je jebo pedera”.
Sve mi se ovo vrtelo po glavi kad sam čuo da će mladi Srbin sa Kosova Ilija Ivić igrati za takozvanu reprezentaciju, opet takozvanog Kosova. Kosovo nije država i Srbija ne treba da ga ikad prizna, ma kakvo stanje bilo na terenu. Zalaganje za kosovsku državnost je presedan u medjunarodnom pravu. Briga me da li se ovoj srpskoj zemlji može dodeliti pridev “sveta”, jer i bez toga ovo je vekovima srpska zemlja.  Natopljena je srpskom krvlju, kao i uostalom druge teritorije Srbije. Zbog svega ovoga, nije mi simpatičan potez mladjanog Ivića koji će igrati za nekakvu nazovi reprezentaciju nepostojeće države. I moguće je da ako u bilo kom dresu istrči na teren “Marakane”,  sever, ali i ostale tribine počnu da odjekuju “pičko šiptarska”. A šta ćeš, nekako bolje odjekuje nego “vagino albanska”. Ipak, mislim da je on u ovoj priči najmanje kriv. 
Jer nešto mi drugo smeta mnogo više. Čujem da su roditelji ovog momka ostali bez posla, a te otkaze su im dali pripadnici “srpske liste”, koji da podsetim učestvuju u radu državnih organa takozvne republike Kosovo. E vidiš, onda se ja zapitam o sledećem: fudbalska reprezentacija Kosova je atribut državnosti, nema u to sumnje. Ali mnogo veći atribut državnosti su organi te takozvane države, skupština i vlada u kojima sede pripadnici “srpske liste”,koji gle ironije daju otkaze roditeljima deteta koje će igrati za takozvanu reprezentaciju, a to dete ima samo osamnaest godina.  
I sad, kao što u vicu koji napisah u ovom tekstu, ustanovljavamo da onaj koji opšti sa homoseksualcem i sam postaje to isto, analogno tome onaj ko sedi u najvišim državnim organima države koju mi ne priznajemo jeste izdajnik, jer tim sedenjem u državnom organu nazovi države, tu državu priznaje.  A taj neko, ili ti neki, nemaju osamnaest, već mnogo više godina, iskustva i što je najvažnije političkog uticaja. Za reprezentaciju manje više, ma da rekoh, nije mi to simpatično, mogao je mali da igra i u Srbiji, ali gospodo iz Srpske liste, koga vi to imate prava da kažnjavate zbog priznavanja kosovskih institucija, kad  vi sami dajete legitimitet najvišim atributima državnosti nepostojeće države?
A može da bude da onaj koji seksualno opšti sa homoseksualcem postaje to isto, ali kad neko sedne u državni organ države koju narod Srbije ne priznaje nije samo izdajnik već teška pederčina, a to je već mnogo gore od homoseksualnog opredeljenja, jer ono, bez obzira što je pogrešno, ne ugrožava nikog i stvar je ličnog izbora. 
Ali kad si pederčina to može da ugrozi i Srbiju i srpski narod. 
© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing