PRODJE ŽIVOT U VANREDNOM SRANJU

 

 

Možda je blam da kukam, jebiga moj pradeda Radomir je od svoje dvadesete do dvadeset sedme godine života bio u tri rata. Ali svako vreme ima svoju zajebanciju. 
Nezapamćena inflacija 93-će udarila je najviše na one koji nisu imali. Kako sam u tom trenutku bio student, bez dara i para za sitan šverc, jasno je da sam se borio za puko preživljavanje. Sirotinja uvek najviše najebe. 
Medjutim, negde u tom periodu potvrdila se Brankina tvrdnja, koju i danas ponavlja, da nisi bogat onoliko koliko imaš para, već onoliko, koliko imaš ljudi oko sebe. A ja sam eto imao nju i još neke dobre ljude. 
Otišla je u uslovima nezapamćene inflacije kod svog oca, sa zahtevom da mi pronadje neki posao, što je ovaj brzo i učinio. I tako se u mom životu pojavio Miodrag Bata Sokić.  Umetnik, bas gitarista „Suncokreta“, jedan od najboljih, ako ne i najbolji profesor matematike koje je ova zemlja imala, pedagog, prijatelj, autor značajnih pesama spomenutog benda, prijatelj Bore Čorbe...
Višedecenijski borac za popravljanje stanja u našoj posrnuloj prosveti. Trudio se koliko je mogao da što bolje sindikalno organizuje profesore, a moje skromno mišljenje je da je za vreme njegovog mandata, Forum beogradskih gimnazija dostigao svoj zenit.  Pamtiče ga mnoge generacije učenika, kojima nije bio samo običan profesor matematike, već čovek koji se trudio da ih posavetuje i nauči nečemu što prevazilazi matematiku. Učio ih je da budu ljudi. Dobri ljudi. A kako reče čuveni profesor Andrejević daleke 1930-te, ponekad se samo to računa.
U momentu našeg prvog susreta bio je desetak godina mladji nego ja sad. Braca, balavi, perspektivni student prava, on profesor od četiri banke, mladalačkog izgleda, na privremenom izletu u privatnom biznisu, u firmi koja se zvala- „Euklid“, sasvim logično, s obzirom na činjenicu da je vlasnik profesor matematike. Bio sam u ovoj firmi „momak za sve“, ali pre svega njegov prijatelj. Voleo sam da provodim vreme sa njim, jer sam još tada u ranim dvadesetim shvatio da je vreme provedeno sa njim od neprocenjive vrednosti. Značajno je tih groznih devedesetih olakšao moju materijalnu situaciju, na čemu mu je moja pokojna majka bila zahvalna do smrti. Ali nije sve u lovi. Preduzeće „Euklid“ koje se nalazilo u Gračaničkoj, tačno preko puta nekadašnjeg „Pevca“, u nekim suterenskim prostorijama, bilo je sastajalište mladih, inteligentnih i ambicioznih ljudi kojima je Bata bio profesor, drug i prijatelj. U sumornim ratnim godinama, to je umelo da me izvadi iz bedaka i pokaže da sam na pravom putu. Sećam se da su ti momci, tada, pre 27 godina napravili nešto što je bila preteča današnjeg interneta.
Moje prvo zaduženje je bilo da spavam na radnom mestu. Da, nije greška.
Naš recimo prvi pravi susret i razgovor za posao izgleda ovako: 
-Ćao, rekao mi je Bole da ti treba posao, čuo sam da stanuješ blizu, a ovde ćeš moći i da učiš, možeš da završiš faks, rekao mi je, opušten, šarmantan u farmerkama i starkama.
-a šta treba da radim?- pitam ga.
Čovek ustane, odvede me  u njegovu kancelariju i pokaže trosed. 
-Evo vidiš, razvučeš lepo ovaj trosed, doneseš posteljunu od kuće i od jedanaest uveče do sedam ujutru ovde spavaš, obavezno donesi i pižamu, ona ti je ovde, kao neko radno odelo, reče Bata. Gledam ga zblanuto i u želji da se pokažem pred budućim poslodavcem kažem:
-a neee,  neću ja da spavam, ja hoću da radim.
-onda ništa, reče Bata mirno, ne možemo da se dogovorimo, meni treba čovek koji će ovde da spava.
Suština je zapravo bila da su prostorije „Euklida“ par dana pre toga obili i ukrali kompijutere, koji su tada bili prava dragocenost, jer ih je u Beogradu bilo malo. Bati je zapravo trebao čovek koji če, ako lopovi pozvone na interfon, da se javi i oni onda odustanu od kradje. To je bio ceo posao. 
A šta ako ne pobegnu, nego nastave da obijaju?, pitao sam zabrinuto.
E onda ništa, pozoveš policiju, zatvoriš se u ovu sobu i moliš Boga da policija stigne pre nego što te lopovi dovate.
 Spavao sam  tako u „Euklidu“ mesec dana, uz to, radio neki drugi glupavi posao i jurio uslov za četvrtu godinu prava. Nisam ga nešto ni vidjao, kad on dodje, ja sam otišao, kad ja dodjem uveče, u firmi nema nikog. Nakon mesec dana, pozvao me popodne u svoju kancelariju. Trebao mu je čovek za preko dana, potrčko ili ti „devojka za sve“, naravno za veću platu. Dogovorili smo se da ja ne spavam više u firmi, nego da organizujem ljude koji će to da rade, a da ja izmedju ostalog brinem o tome. 
Odmah sam pozvao Simu, ali on se u toj ulozi nije snašao, jer ne može da spava nigde osim u svom krevetu. Obožavao je medjutim da igra igrice, tako da su ga u nastojanju da završi čuvenu „Dinu“ omeli ostali zaposleni, koji su došli na posao, a on se malo zaboravio, pa dobrovoljno ostao prekovremeno.
Drugi problem sa Simom je bio  veći od njegove nesanice. Kako su to bile suterenske prostorije, u našem nivou bio je samo jedan čučavac. Svako ko je tamo ostao sam, laže da je u taj čučavac išao zbog male nužde. Pišali su svi u lavabo, koji je bio tu pri ruci, da ne kažem pri nečem drugom.
Radio sam ujutru od deset, zove me Bata na fiksni (samo je tako i moglo) i pita, jebote neko tri dana sere pored rupe, znaš li nešto o tome? Kako sam tada već bio jedan od njegovih najbližih saradnika i važan činilac mira i reda u firmi, uz smeh sam ga pitao: izvini, a što samo mene pitaš o protoku fekalija u našem uglednom poslovnom kolektivu? Mislim da je konstatovao da  samnom samo o govnima može da razgovara.
Sima je gradsko dete, nežnih navika i očigledno slab strelac. Brzo ga je to sve umorilo, te sam pozvao mog legendarnog druga Dragančeta Šredera, o kome na ovom blogu postoji posebna priča. On i dan danas 28 godina kasnije govori kako sam ja genije, jer sam ostvario njegov životni san. Da dobija pare za to što spava.
Ali nije sve bila šala. U Bosni se ginulo, besneo je rat. Na beograskom asvaltu svaki čas je neko ležao mrtav, teška je bila 93-ća, trčali smo da menjamo lovu kod dilera, pisali čekove, jurili da preživimo, u prodavnicama prazni rafovi, a preko tv-a, jebote isti tipovi kao i danas, uveravali su nas da smo mi nebeski narod i da ćemo za naše stradanje uskoro biti nagradjeni. Aha, oćemo kurac. Tako se na srpskom kaže-nećemo. Već tada su počele pretnje bombardovanjem, psihoza je bila velika. Preteče starleta, estradne umetnice, zabavljale su se sa žestokim momcima, a u svojim nastupima na privatnim ružičastim televizijama, pokazivale su gotovo sve delove svog tela, budeći tako u ljudima animalne instikte, te urušavajući  sve do tada utemeljene kulturne vrednosti. Momci uz čiju sam muziku rastao, pobegli su u beli svet, ili su se pritajili i gotovo ih nigde nije bilo. Beograd u kome sam odrastao, nestajao je pred mojim očima i pretvarao se u nešto za šta ja nisam znao šta je, ali sam znao da mi se ni malo ne dopada.
Branka i ja, ipak, imali smo svoj krug ljudi i svoj svet. Kad danas pogledamo neku reportažu, film, ili seriju iz tog vremena, pita me, jel moguće da je tako bilo? Bilo je, Branka kažem joj, nego smo mi napravili svoj svet, koliko smo mogli živeli svoj život i furali svoj fazon.
Pokazali smo da smo mentalno jaki, nismo gubili nadu. Kako smo Bata i ja stanovali na Dorćolu, na par stotina metara jedan od drugog, brzo smo počeli i privatno da se družimo. Moja pokojna keva je bila ponosna  što joj sin ima prijatelja kao što je Bata, te je on tih godina bio najdraži gost u mojoj kući. Matija, Batin sin me obožavao, jer sam potpuno razumeo  zgražavanje jednog desetogodišnjaka nad kuvanim jelima koja su mu ostavili da pojede pre škole, pa sam mu bio saučesnik u bacanju ručka kroz prozor. Umesto masnog podvarka, bar kad je bio pod mojom ingerencijom, Matija je ručao kolače i sladoled, a podvarak je završavao u susednom dvorištu, jer smo mi precizno prebacivali ogradu. Naučio sam ga da se ručak nikad ne baca u wc šolju, jer ostane masnoća, a onda bi mogli obojica da najebemo. Toliko smo bili uspešni da sam o ovim našim nestašlucima upoznao Batu i Olgu tek nakon što je Matija postao momak, a ja advokat. Sa istorijske distance, ipak je mnogo bezbednije. Po dolasku mog Dragančeta u Euklid, nisam imao šanse. Veoma je brzo postao Matijin omiljeni lik, a ja sam bez ljubomore prihvatio ulogu sporednog lika u Matijinom odrastanju, svestan da sa Dragančetom nemam šanse...
 U pauzama svake jurnjave u „Euklidu“ u sred radnog vremena, Bata je umeo da me pošalje da sednem u kancelariju i spremam ispit, redovno me opominjući da je moj rad u njegovoj firmi samo način da preživim teške godine i da je fakultet za mene najvažniji. Nikad mu to neću zaboraviti.  Već dugo radim i živim, ali „Euklid“ mi uvek ostaje u srcu, jer koliko god teške bile te godine, u toj firmi bilo je nešto čarobno i sudbonosno za moj dalji život.
Naučio me Bata mnogo čemu u poslu i životu. Olakšao mi je psihičku bol, što moja mladost prolazi u ratu, bedi i inflaciji, spremajući me tako za dalji život, jasno me upozoravajući da za mog života u Srbiji ne očekujem ništa dobro, već samo jad, bedu i nesreću. Ne, nije Bata nikad bio mračan lik, naprotiv. Ali bio je realan, to se pokazalo. I da, gotovo proročki, znao je da se nećemo lako otresti radikala...
Kasnije su se vanredna sranja nastavila, ali o mojim doživljajima tih drugih,  isto tako govnjivih perioda, u nekom drugom tekstu.
Htedoh da kažem, jebi se Korono, ti si za mene lakši trening...

 

 

 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing