POSTHUMNO UBIJANJE DESANKE

 

 

 

Nisam ti ja neki veliki ljubitelj poezije. Više volim prozu. Najviše domaće pisce, istorijske romane. Tako su mi od Disa i Branka Miljkovića uvek bili bliži Andrić, Selimović, Ćosić, Jakovljević, a danas pre svih Vlada Arsić. Od pesnika, nekako sam više voleo one što su se i tada i sada zvali muzičari. Ali Bregović ne može biti samo muzičar, jer onaj ko napiše „Zaboravi ako možeš“,  „Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin snjegovi i šaš“ i mnoge druge, mora se ubrajati u vrhunske pesnike, a ne samo tekstopisce kako to zovu na estradi. Naravno, imao je ogromnu podršku Duška Trifunovića. Bora se takodje od starta morao svrstavati u pesnike, o Balaševiću je suvišno govoriti, nešto kasnije Bajaga...  Umetničko delo treba da ti probudi emociju, sreću, tugu, osmeh, a meni su taj osećaj mogle da proizvedu samo pesme uz muziku. Verovatno zbog toga poštujem navedena imena i smatram ih vrhunskim umetnicima. Ulazio sam u ozbiljne rasprave sa više profesora književnosti oko ovih umetnika, jer su ih oni u vremenu kad sam ja išao u školu svrstavali u „čupavce“, čak i „drogiraše“, a ja sam iz petnih žila branio integritet navedenih pesnika. Nisam uspeo da likujem kad je Bora i zvanično postao član udruženja književnika,  jer sam već bio student, daleko od zastarelih profesora književnosti, a kao zreo čovek dočekao sam da Balašević i Bajaga apsolutno zasluženo udju u ozbiljnu književnu literaturu. 
Ali bez obzira na to što nisam obožavao poeziju uvek sam se divio Desanki, jer je ona jedina pored Milutina Bojića i njegove „Plave grobnice“, tekstovima svojih pesama uspevala da kod mene probudi ozbiljnu emociju i bez muzike. Po mom skromnom ubedjenju Desanka Maksimović najbolja je pesnikinja svih vremena koju je Srbija izrodila. I baš zbog toga me ne čudi odluka Zavoda za unapredjenje obrazovanja, bla, bla...  (nisam namerno zapamtio pun naziv ovog birokratsko-idiotskog organa) da se Desankina zbirka „Tražim pomilovanje“ izbaci iz obavezne lektire. Možda će kad ovaj tekst bude na mom blogu ova odluka biti izmenjena, ali budite sigurni da će Desanka Maksimović biti izbačena iz svake moguće lektire u vremenu koje dolazi. Jer Desankine pesme su pesme o pozitivnim osećanjima čovekove ličnosti. Takodje, ona predstavlja nacionalni identitet ovog naroda, a kome to treba? Suština i jeste da se baš taj nacionalni identitet uništi. Da li verujete da se dok su na vlasti tipovi sa kupljenim diplomama sumnjivih univerziteta, prosveta u ovoj zemlji može unaprediti?
A kad je Desanka u pitanju postoje još dva ozbiljna problema. Ona je, po mom skromnom mišljenju autor najtužnije pesme u istoriji čovečanstva, jer „Krvava bajka“ svakako to jeste, a uz to je rodjena u Valjevu, omraženom gradu za svakog moćnika sa zapada.
Nee, nije danas dovoljno da se bez razloga zahvališ austrijskom kancelaru prostom rečenicom „Fala Kurcu“. Moraš da se stidiš svoje slavne istorije, a naročito Valjeva. Jel kako da se zahvaljuješ Kurcu i kažeš mu, aj dodji malo u Valjevo da vidiš taj grad danas, to je brate ona varoš iz koje ste izvukli sve svoje ranjenike, ali ste namerno ostavili dvocifren broj obolelih od pegavog tifusa i tako napravili epidemiju ogromnih razmera, zbog koje u Valjevu, ali i širom Srbije skoro da nije bilo kuće bez crnog barjaka, te ste tako zapravo poveli  prvi biološki rat u istoriji čovečanstva.  Ako neko nije upućen, neka pročita roman „Kad zvona zaneme“, autora Vlade Arsića. 
Prosto to ne ide, moraš da sakriješ istorijske činjenice. Ili, kako da budeš dobar sa Nemačkom, a da ti deca uče „Krvavu bajku“? Ne može, to je neprijatno. Zar sad treba da pričamo da je neko streljao golobrade dečake od jedva šesnaest godina po principu sto za jednog? Nemoj, to moramo da zaboravimo, verovatno su ta deca nešto kriva, ne treba da vredjamo osećanja Nemaca podsećanjem na taj dogadjaj. Namerno moramo izbeći reč zločin, nije zgodno... 
Jer slogan  „za našu decu“, ne odnosi se na svu decu. Taj slogan zapravo  znači „za njihovu decu“. U tu njihovu decu ne spadaju deca streljana u Kragujevcu, tu decu treba što pre zaboraviti. Deca koja se radjaju u Srbiji (po mogućstvu bi trebalo da se radjaju što manje) ne treba ni da znaju za kragujevačke djake. Jer to sad nije interes ovih što se bore za svoju decu. Gle čuda, nije to interes ni ovih što su uvek sa njima, ili uvek sa onima što su na vlasti, takva im navika, oni što stoje postojano „kano klisurine“(uvek mi je bio smešan ovaj deo himne države u kojoj sam rodjen, baš ide uz pevaljku).   Ovi drugi su levičari, koji bi dok se ovde završava ono što se završiti po nalogu svetskih sila mora, da se ogrebu za neko koferče ili da se po strogo levičarskom principu primi što više tajkunskih plata u javnom preduzeću koje samo proizvodi gubitke. Za sve to, svi oni imaju podršku „običnih“ ljudi, koje drže na uzdi obećanjima o boljem poslu, postavljenju na neku funkciju... Ovi obični ljudi, nesvesno ili svesno, sve jedno, postaju saučesnici u uništavanju svoje zemlje, porodice i na kraju, sebe samih.
Uz sva „važna“ pitanja,  pitanje Kosova i Metohije, pitanje migranata, rasprodaje državne imovine, na prvi pogled neprimetno i tiho, uništava se srpski nacionalni identitet. Forsiraju se starlete i kriminalci koji podučavaju našu decu kako i šta treba da se radi, izbacuje se iz škola  Desanka Maksimović, a nakon nje verovatno i Milutin Bojić i svi oni koji su pisali u slavu žrtava slobode, ljubavi i svih pravih vrednosti, koje bi ovaj narod morao da sačuva i tako opstane.
I ako ovog puta odluka bude da Desanka ostane u obaveznoj lektiri, to ne menja stvar. Ovo je samo uspeo ili neuspeo pokušaj, koji će ako sada ne prodje, biti ponovljen. Jadna je zemlja u kojoj Ana Brnabić brani Desanku Maksimović.
Ružno je, gadno, odvratno, to što Desanku ubijamo posthumno. Ali na žalost to nije najgore što radimo.
Ubijajući Desankinu poeziju i sve pozitivne vrednosti ovog naroda, mi izvršavamo kolektivno samoubistvo, ostajemo bez nacionalnog identiteta i definitivno, polako ali sigurno, nestajemo kao narod.

 

 

 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing