Znam da počinjem kao u vicu, ali nema boljeg načina. Na osnovu mojih saznanja od juče, imam za vas jednu dobru i jednu lošu vest. Ajde da krenem od dobre. Jer ko bi ovu kolumnu čitao do kraja ako odmah krenem da bedačim. Dakle odmah ću vam saopštiti dobru vest, a na osnovu celog teksta doćićemo zajedno do lose vesti.

 

Kristina je uvek bila primerno dete. I ako mlađa od mene mesec dana, naučila me u obdaništu da vezujem pertle, a kasnije u školskoj klupi koju smo nekoliko godina delili, pomagala oko raznih školskih zadataka. Naravno, šta smo mogli kad drugujemo od pelena, nego da se okumimo. Pristojna, smerna, odgovorna, ostala je do danas. Majka, supruga, mašinski inženjer sa brdo dodatnih kvalifikacija. Međutim, sva kultura, pristojnost i smirenost isčezla je iz nje pre nešto više od dva meseca, kada je početkom marta, jednog kišnog i hladnog popodneva u mom prisustvu ušla u Skadarsku iz pravca Zetske i izgovorila zgranuto: „Jebote šta je ovo“?

 

Ovih dana povodom nekih najblaže rečeno neopreznih istupanja na društvenim mrežama, a možda i u drugim sredstvima javnog informisanja (nisam detaljno ispratio) jedne javne ličnosti koja bi trebalo da jeste, a sve mi se češće čini da nije, u istoj koloni sa nama koji želimo da živimo u uređenoj državi, razvila se polemika na temu revanšizam ili ne?

 

Nisam ljubitelj Severininih pesama, iskreno mnogo više volim njene filmove. Ali u sredu sam se setio neke njene pesme u kojoj tvrdi da je videla grad bez ljudi. Profesor Aca je jedan super lik, ali često daje pogrešne ideje, izgleda da je omatorio pa me zove na pogrešna mesta. Umesto da tog kišnog popodneva ostanemo kući i gledamo Severinin film (ne zajedno daleko bilo, već svako sa svojom gospođom) i tako pokušamo da dođemo do neke ideje koja bi našim lepšim i boljim polovinama ulepšala živote, Aca me zvao na novu beogradsku železničku stanicu da snimamo tribinu.

                      

I ako svestan da teška opoziciona borba u Srbiji ne dopušta postojanje klupe za rezervne igrače na kojoj bi se bilo ko od nas malo odmorio, te činjenicu da mi u mom skromnom doprinosu teškoj opozicionoj borbi nikako ne prija uloga "salonskog intelektualca", što prevedeno na srpski znači matori drkadžija i mudroser koji iz fotelje šalje viber poruke saborcima "svaka čast momci" ili slična sranja, pozicija koju mi je splet okolnosti nametnuo ovih dana bacajući me daleko od Jagodine juče, ipak mi je donela mogućnost da detaljno sagledam situaciju.

U danima potpunog moralnog posrnuća u ovoj zemlji bez države, priznajem, na trenutak izgubio sam želju da bilo šta pišem. Dođu dani kad mi se o svemu ćuti. Jer šta reći na to da palma (malo slovo nije greška) ide od televizije do televizije sa nacionalnom frekvencijom i preti svedocima i na najniži mogući način vređa sve one koji rade na otkrivanju njegovih nedela? Još su mi gori „voditelji“ koji se izveštačeno ali gromoglasno smeju njegovim ogavnim opaskama. Da li je moguće da je toliko važan stan u Beogradu na vodi?

Nije ovo priča ni o jednom pojedincu.Ne zato što se bilo čega bojim, već zbog toga što hoću da pustim nadležne državne organe da rade svoj posao i da kao advokat poštujem pretpostavku nevinosti. Nije ovo priča ni o mojoj strepnji i strahu da li će nadležna tužilaštva i sudovi imati snage da sprovedu postupak u skladu sa zakonom bez uticaja lokalnih moćnika. O tome možda nekom drugom prilikom. Ovo je priča o Srbiji danas. Jer to se dešava svuda oko nas.

 

Znam da će mi zbog ove kolumne opet zalepiti etiketu „đilasovac“. Nema veze, ne smeta mi, ne vređa me. Nije ni bitno kakvu će etiketu od režimskih plaćenika, ali i od nekih nedoraslih opozicionara dobiti jedan anonimni beogradski advokat. Mnogo je međutim bitnije za Srbiju da shvati kako se u etiketi „đilasovac“, krije ideja da se bez razloga napada svako ko misli drugačije. Naravno, važno je iz iz nekog drugog ugla čuti kakav je zapravo Dragan Đilas i zašto su režimski mediji odavno dotakli dno i po njemu se godinama vuku u blatu.

Klisurine bi trebalo da vrate našu imovinu. Da to im je bio slogan. Oni šatro stoje postojano kano klisurine. A ne stoje, postojano, levičari su isto koliko sam ja vegetarijanac. Ali kakvi izbori takav i slogan. Bilo bi mi smešno da se dešava u nekoj drugoj banana državi. Na žalost, od svih svetskih država, dešava se baš u mojoj.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing