Kažu da se dogadjaj odigrao negde u blizini Beograda, u jednoj prigradskoj opštini. Muž i žena u ozbiljnim godinama. Deca velika, studiraju. Porodica za poštovanje, steklo se, radilo, vaspitavalo, živelo... Subota je bila, deca svako na svoju stranu, postavila žena da ručaju, a muž nešto danima sav nikakav. Kaže mu ona, šta ti je bre Dule, nešto si mi slabunjav, šta te muči. Kaže joj Dule, slušaj ženo ja tebe više ne mogu da lažem, zaljubio sam se i ne mogu da živim bez nje. Šta bre, graknu Dragana, fina, smerna žena, ma da u ranim pedesetim, još uvek veoma dopadljiva, kulturna, što reče Radovan, reko bi čovek nit sere, nit piša. Kako si se bre zaljubio?!. Eto zaljubio sam se i ne mogu da živim bez nje. Ko je bre tebi slinavi dao pravo da se zaljubiš? E bedo bedna, pa ja se tries godine jebem sa kumom Miletom, u kuću nam dolazi, ti nemaš pojma, a ja ćutim i jebem se snjega, al ćutim i čuvam porodicu. I nije mi palo na pamet da se zaljubim, ni u njega, ni u nekog drugog, poštujem te, gledam i pazim, a ti si mamlaze sad našao da se zaljubiš i da kuću rasturaš... 

U jesen sedamdeset devete obreo sam se u Kostolcu. Imao sam samo deset godina i u početku nisam bio srećan zbog toga. Kad prvih deset godina života provedeš u krugu „dvojke“, teško se privikavaš na nešto drugo. Proveo sam u ovom malom i lepom gradiću pet godina. Nekako sam se navikao na novu sredinu, te sam sa drugarima igrao fudbal i vozio „poniku“ po celo popodne, čim završim domaći.

Pevaljka se uskurčila i to baš ozbiljno... Mislim, nemam ja simpatije prema Milogorcima a još manje prema Zakonu o slobodi veroispovesti... Ali najmanje od svega su mi simpatične nove podele na ovim prostorima, medju narodima koji, takvi kakvi su, moraju da žive jedni pored drugih. A sve i kad odu u Minhen ili Beč, dva omiljena grada što mojih sunarodnika, što naroda u okruženju, opet su komšije ili kolege, tako da jebe oca (što bi rekla moja braća kojoj pevaljka preti), opet moraju da saradjuju...

 

Glupo je da počinješ sa seksom ako to neće trajati tridesetak minuta. Mislim, vidi, nije racionalno... Maltretiraš i nju i sebe. Treba da se svlačiš, oblačiš, tuširaš... . Nije dobro kad neko može samo pet minuta, ili da nedo Bog, ne može ni pet minuta, a moli, ajde pusti me samo malo, evo tri minuta... Oni koji ne mogu pet minuta, ne treba time da se bave. Ima i drugih stvari u životu.

 

 

Bilo je to jednom... Nadam se samo t(s)ada i nikada više... Nije Tara rodjena kao Pepeljuga, nije to postala čak ni kad je doživela veliki hendikep. Još kao beba obolela je od teške bolesti, spinalne mišićne atrofije, koja je prikovala za kolica.  Čak ni tada nije postala nesrećna Pepeljuga. Može se reći da je bila princeza. Bez obzira na bolest, njeno okruženje je volelo i nije joj falila ljubav. Ne, nije ona imala zlu maćehu sa ružnim ćerkama, kojima vire dlake iz nosa...neee, Taru su svi voleli...

U sumrak dana koji prethodi danu u kome bi trebao da proslavim ljubilej-dvadeset godina advokature, nisam siguran imam li šta da slavim? Čovek kad navija za sebe, ima pravo da izvuče odredjene zanimljive argumente. Mogao bih da se pohvalim time da sam advokat postao ne samo u prošlom stoleću, već u prošlom milenijumu, te da kao starac Fočo od stotinu ljeta pričam, što svojoj, što tudjoj deci i omladini, kako je to nekada bilo... Bilo je i ovako i onako, ali na žalost moju i pripadnika moje generacije, nikad onako kako treba...

 

Bez obzira na činjenicu da nikog u Crnoj Gori od rodbine nisam imao, ceo život okružen sam sunarodnicima iz nekada bratske republike, a danas, susedne i valjda bratske države. Družio sam se sa njima u mladosti, a danas imam veliki broj prijatelja poreklom iz Crne Gore. Nikad im nisam rekao moje mišljenje od čega je Njegoš umro, to bi ih dotuklo. Lično, Njegoša obožavam i smatram ga jednim od najumnijih ljudi sa ovih prostora, te sam ponosan što je stvari postavio onako kako je to jedino moguće - sebe je smatrao Srbinom iz Crne Gore. Nikad medjutim nisam bio pripadnik idolopoklonstva, osim kad je u pitanju Dule Savić… Tema ovog teksta medjutim, mnogo, mnogo je ozbiljnija i tužnija… I nema mesta za šalu, bez obzira na sklonosti autora teksta.

-Alo brate, samo kad glasaš slikaj mobilnim i pusti mi na wiber, ajde ljubi te brat...
-hoću, nego nezgodno mogu da me vide...
-ma ne zajebavaj brate, u biračkom odboru su naši ljudi, ti malo zakloni, ne zbog odbora, nego dolaze ljudi, ima ovih Djilasovih pedera znaš...
-oću, aj videću nekako...
-aj ne zajebavaj, esmo rekli i sina i ćerku da ti zaposlimo, videćemo za neko ministarsvo da nose poštu, ili katastar, poreska uprava...ma biće to rešeno, al jebiga, aj i oni neka slikaju pa mi pusti to sve...
-oću, al nezgodno mi decu da teram nije zgodno...
-pa brate el oće poso? Znaš kakva je frka sad, nema ugovora za stalno, al videćemo da im damo Ugovor o privremenim i povremenim poslovima, plata za početak 35 iljade, al kad brat Brnaba ukine ovu Uredbu ma umuvaćemo ih za stalno, samo moraju da budu aktivni, da idu na mitinge kad ih pozovu, pa jebiga nema ništa džabe...
-znam al, vidi kako bre plata samo 35 iljade, pa ćerka mi završila Megatrend, a ovaj mali ima još dva ispita na Industrijskom menadžmentu u Paraćinu, imaju bre diplome...
-brate to je za početak, al kad se pokažu pa ih prime za stalno, biće više, a znaš bre da ovi što su primljeni neki i ne idu na poso, samo im legne lova na račun...
-dobro, videću sa njima, pa ti šaljem to...
-ajde, ljubi brat...

Nije mi  ni na kraj pameti da ovaj tekst posvećujem tvrdnji osobe koja važnu funkciju u policiji zamisli ima, Biljani Popović Ivković I njenoj tvrdnji da je Djilasov šurak narko- diler, te da je Djilas hranio narko- dilera. Mislim da sam u protekle dve godine nebrojeno puta branio Djikija, tako da nema potrebe da to ponovo činim, jer vidi, onaj ko njega brani, taj  ne bi imao šta drugo da radi, jer njega ovi što na žalost obavljaju najviše državne funkcije stalno napadaju i to uvek lažno.
© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing