Moje ime nekako od rodjenja skraćivali su od Bratislav u Braca. Taj nadimak valjda su mi dali roditelji, onda me tako zvao komšiluk, rodbina, sve tetke sa ladnom trajnom. Kasnije, drugari u školi, a danas porodica i prijatelji... Niko bre da iz imena Bratislav izvuče nadimak „Bata“. A „Bata“ je brže, jače i bolje.

Branka je od pre deset godina ortodoksni pobornik privatne škole. Skeptično sam vrteo glavom. U državnoj školi se više uči, rekao sam. A gde to piše?  U privatnoj školi su manja odeljenja i veće fond časova više će naučiti. Da, ali blaži su kad ocenjuju, nisam se dao. Ne, u privatnoj školi, bar onu na koju smo oboje mislili, profesori su se trudili da otkriju šta deca znaju, a ne šta ne znaju.

rovinj
Termin „Bratstvo i Jedinstvo“ danas svakako deluje ne samo kao utopistički pojam već  posle svih  ratova u prošlom veku,  dobija i svoju  tragikomičnu dimenziju.
Što se mene tiče,  bez obzira na činjenicu što su nas neki ondašnji  ekstremni umovi učili da pokojnog nam i nikad prežaljenog „druga Titu“ volimo više od mame i tate i kao umerene retarde terali da znamo što više detalja iz njegovog detinjstva, lično sam u svom detinjstvu najviše voleo mamu i tatu (i Duleta Savića razume se) i nikad nisam imao razumevanje za probavne probleme našeg doživotnog predsednika, nakon što je  kao dečak sa svojom nestašnom ekipom pronašao kuvanu svinjsku glavu, te se prejeo. 

Kako moj  pokojni ćale nije  razbacivao lovu, te imao ozbiljan prezir prema materijalnom,  svoju prvu „poniku“ sam dobio pred letnji raspust daleke 77-me godine prošlog stoleća. Polovnu, kupljenu u birou za izgubljene stvari u „Dušanovoj“, preko puta zgrade u kojoj sam odrastao.
Celo leto, u selu mog porekla, na izvoru sokobanjske Moravice, nisam valjda radio ništa drugo, osim što sam vozio bajs. Raj za osmogodišnjaka jer u krugu od 2 do tri kvadratna kilometra nije bilo asvalta i opasnosti u saobraćaju, osim ozbiljne mogućnosti da udarim u neku ovcu ili kravu i tako sebi nanesem lake telesne povrede. 

zene beograda
Teško se živi u ovoj našoj Srbiji. A narod ko narod, svako traži put za sebe, svoju decu, porodicu…
Veliki vodja reče, moraćemo da uvozimo radnu snagu. A ja napisah na to, možda, ali je nećemo naći. Jer niko I nigde neće hteti da radi za dvesta ili trista eura. Zato me čude ljudi koji ne mogu da shvate da ovo ne samo da ne valja, nego je katastrofa. Ne treba valjda neko da ti kaže kako ti je? To valjda svako od nas dobro oseća. Hvali se vodja, kako je spreman svakom investitoru da da bolje uslove od onih koje dobijaju u regionu… Čega se pametan stidi… Ti strani investitori dobijaju razne subvencije, a zaposlenima daju minimalac. Minimalac koji zapravo daje država,  sa kojim nemam pojma kako neko može biološki da opstane. Neću da pričam o predpostavljenim malverzacijama u ovoj sveri, o kojima se dosta piše, znamo već da investitori dodju I odu, a država na tome samo gubi.

Šta sve mogu da propustim za samo deset dana na moru? Dobro, ne baš da propustim, jer internet je čudo, ali kad to posmatraš sporadično, onako sa plaže, na slabom Grčkom internetu, deluje kao nemi film u kome učestvuje grupa ludaka...
Ivica je dakle imao briljantne poteze. Podržao je akciju pisanja po novčanicama... Doduše ideja su bile strane novčanice, al narod ko narod...kako mnogi nisu videli strani novac pisali su na domaćoj valuti. Jorgovanka srećom nije čula da je Ivica ovo podržao jer je tad bila na  ondulaciji u frizerskom salonu, dakle pod haubom, inače, kao šefica fabrike para, sigurno bi mu rekla da je kreten... E sad, to bi otvorilo problem odnosa u vladajućoj koaliciji. Mene mnogo više od tih odnosa muči pitanje, kako smo stigli do toga da imamo ministra inostranih poslova, kome bi i Jorgovanka osnovano mogla da kaže da je kreten? 

boki i ja u borbi1

Ako je danas živa i zdrava moja prva učiteljica Ljiljana Čelar (što joj ja od srca želim) te ako je neko poznaje, nemojte da joj kažete da sam postao advokat i aj da ne kažem pisac, ali recimo kolumnista ili bloger. To bi je dotuklo skroz. Spomenuta g-dja učiteljica je u septembru sada jako daleke 75-te godine prošlog stoleća, posle samo nedelju dana škole, pozvala moju sada na žalost pokojnu majku i tražila da me ispiše iz škole, mahala joj pred nosom nekom mojom sveskom, tvrdeći da sam ja potpuno nepismen. Sveska je zaista bila užas, onako sa ušima, ali se moja mama nije dala... rekla je uvaženoj učiteljici da me je upisala u školu da se tu opismenim. Kako se ja nisam složio sa mišljenjem moje majke i smatrao da sam u školi da bi se zajebavao sa drugarima, umalo nisam ponavljao prvi osnovne, ali nije se tada tako lako ponavljalo. Uprkos očajanju mojih roditelja, mene uopšte nije bilo briga za uspeh.

tara

Tara i ja postali smo veliki drugari i stvarno sam ponosan na ovu činjenicu. Ona ima samo pet godina, ali je već sada veliki čovek i još veći borac. Poznajem je tek godinu dana, ona je ćerka mog dobrog druga Dragana, koji zbog svega što čini u životu, definitivno ima rezervuisano mesto u rajskom naselju.

Moje drugarstvo sa Tarom ne bi bilo ništa posebno i ne bi zavredelo da se nadje u mojim pričama da Tara zaista nije posebna. Boluje od spinalne mišićne atrofije i vezana je za kolica. S obzirom na činjenicu da su joj mišići usled ove bolesti jako slabi, Tara mora redovno da vežba. Njen trener i njen najbolji prijatelj je tata Dragan. Njih dvoje su sjajan pobednički tim. Jako su vezani jedno za drugo, razumeju se, podržavaju i bodre.

bora

Rastao sam uz njihove pesme i njihovu muziku. Kasnije kad sam kao zreo čovek upoznao Vicka te se sa njim i okumio, imao sam čast da ih sve upoznam. Vicko je zaista dobar čovek i moj pravi kum. Ni reči više o njemu u ovom tekstu. Jer, znam, njega i većinu članova legendarne “Riblje ćorbe” niko ništa i ne pita.

Znam da ovog puta nisu pitali ni Boru, ali to ga ne opravdava. Znam da debelo gazi šezdeset sedmu godinu svog života, ali ni to ga ne opravdava.

Ništa ne opravdava čoveka koji je imao MUDA da u jednopartiskom sistemu kao rok zvezda napiše “crni mercedes” i dobro potkači najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Ne, nije se mirio ni sa potonjim vlastodršcima, te je tako nastala “Baba Jula” i razne druge pesme. Po njegovim rečima, bio je meta za odstrel tadašnjeg najmoćnijeg bračnog para u Srbiji, te je kako kaže samo spletom srećnih okolnosti nastavio da nosi glavu na ramenima.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing