Jedan moj prijatelj, čovek u ozbiljnim godinama, veoma uspešan i obrazovan reče mi pre par godina: „znaš druže nikad ne možeš učiniti dobro delo a da za njega ne budeš kažnjen“. Surovo, ali izgleda istinito. U mnogim životnim situacijama ova njegova krilatica prolazila mi je kroz glavu. 
Nemam pojma da li tako nešto ovih dana kroz glavu prolazi najboljem teniseru na svetu i našem najboljem sportisti svih vremena Novaku Djokoviću, ali ima puno pravo  da tako razmišlja.

Samo dve večeri sam izašao na terasu i aplaudirao medicinskim radnicima. A onda sam shvatio da sam sebi izgledam kao debil i pošto ne volim taj osećaj, prestao sam.  Ne, ne zbog toga što ne poštujem medicinske radnike, naprotiv. Što si stariji shvataš da oko sebe imaš veoma mali broj pravih prijatelja.  A ja, kad pokušavam da ih nabrojim, ne trebaju mi ni svi prsti na jednoj ruci. Jedan od tih malobrojnih je baš lekar. Veliki i uspešan, možda najbolji. Ali neću da ga spomenem u ovom tekstu. Mimo njega, imam mnogo dobrih drugara, velikih lekara i čast mi je što sa njima nekad popijem kafu. Sve su to  ljudske gromade. 

Uvek sam prezirao podele i tabore. Čak sam u nižim razredima osnovne uvek gledao da svi po malo budu Prle. Kad smo se igrali „Otpisanih“ svi su hteli da budu Prle, oko Tihija smo se nekako dogovarali, ali Paja čutura teško... A zamisli tek kako da nahvataš nekoga da bude Kriger, jbg baš je teško išlo. Dok se mi dogovorimo prodje veliki odmor. 
Kasnije, kad su nas više zanimale igre sa devojčicama, bio sam protiv pravljenja klanova u odeljenju. Tako i kasnije u vojsci, na fakultetu, a u poslu se ova moja osobina pokazala kao ozbiljna mana. 

 

 

Možda je blam da kukam, jebiga moj pradeda Radomir je od svoje dvadesete do dvadeset sedme godine života bio u tri rata. Ali svako vreme ima svoju zajebanciju. 
Nezapamćena inflacija 93-će udarila je najviše na one koji nisu imali. Kako sam u tom trenutku bio student, bez dara i para za sitan šverc, jasno je da sam se borio za puko preživljavanje. Sirotinja uvek najviše najebe. 

 

 septembru 87-me, sa samo osamnaest godina, odmah nakon što sam u julu upisao prava, obreo sam se u Novom Mestu u Sloveniji, gde me je vojni odsek poslao da odslužim dug domovini. Bio sam valjda medju poslednjim generacijama koje su vojni rok služile u mirnodopskim uslovima. Obuka uobičajena, rutinske vojne aktivnosti, upoznavanje sa haubicom, nekoliko nedelja šumske straže i eto nove godine. Pošto sam tobože obučen, prekomandovan sam iz prizemja na drugi sprat iste zgrade. Ispred mene bilo je još osam meseci vojske i nikakve obaveze, osim da budem tu. Septembar te 88-me, činio mi se toliko daleko, da sam pomislio kako nikad neće doći. Ali sve prodje i svaki datum koji čekaš dodje. 

 

Preuzeli smo kafanu, naša je, radimo šta hoćemo, izgovori Miki Rubiroza u filmu „Jagode u grlu“, priči o ekipi sredovečnih tipova, koji se sreću par decenija nakon što su se po okončanju srednje škole rastali i svako krenuo svojim putem. I koliko god da su se ovoj večeri radovali, nakon što su kočnice popustile usled ispijanja veće količine alkohola, na površinu su isplivali njihovi odavno nerazrešeni sukobi, zavist, pa čak i mržnja... Pijani, bahati, nenormalni, u jednom trenutku većina njih počinje da se prepušta animalnim instiktima, te njihovo ponašanje više liči na ponašanje životinja nego ljudi... Suština je da su preuzeli kafanu, ili ti splav, da rade šta god im padne na pamet... Na obali ostaju neki mladi, simpatični ljudi, koji ne mogu da veruju šta se dešava i šta ovi ljudi koji im mogu po godinama biti roditelji, rade.
Nisu samo ljudi u ovom filmu preuzeli kafanu i ne rade samo oni šta im se prohte. Dešava se to i u stvarnom životu.

 

Veliki plakar dnevne sobe stana u kome sam odrastao u Dušanovoj ulici, bilo je pun stvari. Voleo sam taj plakar, jer mi je služio kao go, u mojoj igri fudbala, dok sam maštao da sam Dule Savić. U pauzama izmišljenih utakmica voleo sam da preturam po njegovoj unutrašnjosti. Posebno mi je bila zanimljiva torba civilne zaštite sivomaslinaste boje koju je svaka kuća morala da ima. U njoj sam prvi put video gas masku, koju sam obožavao da stavljam, pošto sredinom sedamdesetih sa recimo pet godina, naravno ništa nisam kapirao. Nisam znao da će mi se ta maska kasnije na odluženju vojnog roka pošteno smučiti. Osim gas maske u torbici je bilo svega i svačega, pre svega valjda pribor za prvu pomoć. Keva i ćale nisu bili oduševljeni zbog ove moje zabave, jer se ta torbica doživljavala kao nešto veoma važno. Ozbiljna država, ozbiljni ljudi i ozbiljna služba civilne zaštite. 

I sam sam pomislio da je to pre podne delovalo kao vic. Znam da bi prema mom spoljašnjem izgledu svako rekao da se ne vadim iz frižidera, te da mi je od fizičkih aktivnosti najveća ona kad praseći but stavljam u rernu, ali stvarno nije tako. Dakle tog dana prošle nedelje, sreda, četvrtak, pojma nemam, požurih u moj omiljeni velnes da odradim trening pre nekog sastanka na Terazijama. Pred velnesom, sudarih se sa Djilasom. De si majstore, pozdravim ga, evo me kaže završih, pa žurim, kako si ti, reko evo... Htedoh još nešto da ga pitam, al on odjuri prema Mileševskoj sa torbom preko ramena, opušten u farmerkama i jakni, potpuno sam..

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing