Vidi, nisam ja nikad bio huligan. I sad, bez obzira što volim da moje tekstove čita što više ljudi, eto priznajem, kao klinac pripadao sam navijačkoj grupi “delija”, ma da smo se mi onda u prvoj polovini osamdesetih zvali prosto “cigani”. Nadam se da sad neću da naljutim “grobare”.  Nisam nikad pravio neke ozbiljne probleme, jer već negde napisah, kod mog ćaleta nisi imao izbor. To što bi meni policija radila, bila bi humanitarna akcija u odnosu na njegovo propuštanje kroz šake. Tako da je sve ostalo na nekom mom dečačkom, a kasnije i pubertetskom buntu, u okviru, ili bar na ivici zakona. Pevali smo neke pesme za koje mi ni tada ni sada ne ide u glavu zbog čega su bile zabranjene. Vi mladji nemate pojma da je čak i pesma “Tamo daleko” bila zabranjena u prvoj  polovini osamdesetih godina prošlog veka. Ako ne zabranjena, a ono bar “nepoželjna”. Kako sam već tada jako dobro poznavao taj deo srpske istorije, bio sam baš besan zbog toga. Ne spadam u ljude koji smatraju da smo mi “nebeski narod”, ali znam da smo u istoriji imali velikih dostignuća, od kojih je možda najveće, herojska borba u Velikom ili ti prvom svetskom ratu. I baš ta pesma, govori samo o želji srpskih vojnika na Krfu da se što pre vrate u Srbiju i za mene, ona je čak više ljubavna nego rodoljubiva. Šta onda tek reći za “ Oj vojvodo Sindjeliću”. Drugove „plave” izrazito je nervirao srpski sin od Resave ravne, a ja opet nisam razumeo zašto. Čista  rodoljubiva pesma o srpskom vojvodi i junaku. Tom pesmom samo se slavi vojvoda Sindjelić i definitivno ne vredjaju osećanja bilo kog drugog pojedinca, niti naroda. Ali, svaki režim imao je svoje gluposti. E, u drugoj polovini osamdesetih stege su popustile. Sa ogromnim zadovoljstvom vredjali smo u “Pioniru” pokojnog Dražena Petrovića, često je to baš zasluživao, jer, pokoj mu duši, voleo je da provocira. 

Postoje stvari na koje ne možeš da utičeš. Tako ja nisam mogao uticati na količinu smotanosti moje dece. Oboje su na Vračar gde smo tada živeli, stigli iz porodilišta na Zvezdari preko Novog Beograda. To je valjda nedostatak prostorne orijentacije. Sa Zvezdare oboje pravo na Institut za majku i dete.

 

Glupo je da počinješ sa seksom ako to neće trajati tridesetak minuta. Mislim, vidi, nije racionalno... Maltretiraš i nju i sebe. Treba da se svlačiš, oblačiš, tuširaš... . Nije dobro kad neko može samo pet minuta, ili da nedo Bog, ne može ni pet minuta, a moli, ajde pusti me samo malo, evo tri minuta... Oni koji ne mogu pet minuta, ne treba time da se bave. Ima i drugih stvari u životu.

Oduvek sam voleo da se družim sa čika Boškom. Često je to bilo odlično zezanje, ali je mnogo važnije za mene,  ono što sam u uzbiljnim razgovorima od  njega naučio. Današnjim klincima bi verovatno bilo totalno smaranje da se druže sa „ćaletom od ribe“, ali nekako smo obojica razdvojili naše prijateljstvo od činjenice da je on Brankin otac, bar onoliko koliko je to u datim okolnostima bilo moguće. Kako god, do današnjeg dana, smatram ga jednim od najzaslužnijih za ono što ja jesam i naše prijateljstvo potpuno je nezavisno od činjenice da smo jedan drugom više od dvadeset godina deo porodice. 

U sumrak dana koji prethodi danu u kome bi trebao da proslavim ljubilej-dvadeset godina advokature, nisam siguran imam li šta da slavim? Čovek kad navija za sebe, ima pravo da izvuče odredjene zanimljive argumente. Mogao bih da se pohvalim time da sam advokat postao ne samo u prošlom stoleću, već u prošlom milenijumu, te da kao starac Fočo od stotinu ljeta pričam, što svojoj, što tudjoj deci i omladini, kako je to nekada bilo... Bilo je i ovako i onako, ali na žalost moju i pripadnika moje generacije, nikad onako kako treba...

Kažu da se dogadjaj odigrao negde u blizini Beograda, u jednoj prigradskoj opštini. Muž i žena u ozbiljnim godinama. Deca velika, studiraju. Porodica za poštovanje, steklo se, radilo, vaspitavalo, živelo... Subota je bila, deca svako na svoju stranu, postavila žena da ručaju, a muž nešto danima sav nikakav. Kaže mu ona, šta ti je bre Dule, nešto si mi slabunjav, šta te muči. Kaže joj Dule, slušaj ženo ja tebe više ne mogu da lažem, zaljubio sam se i ne mogu da živim bez nje. Šta bre, graknu Dragana, fina, smerna žena, ma da u ranim pedesetim, još uvek veoma dopadljiva, kulturna, što reče Radovan, reko bi čovek nit sere, nit piša. Kako si se bre zaljubio?!. Eto zaljubio sam se i ne mogu da živim bez nje. Ko je bre tebi slinavi dao pravo da se zaljubiš? E bedo bedna, pa ja se tries godine jebem sa kumom Miletom, u kuću nam dolazi, ti nemaš pojma, a ja ćutim i jebem se snjega, al ćutim i čuvam porodicu. I nije mi palo na pamet da se zaljubim, ni u njega, ni u nekog drugog, poštujem te, gledam i pazim, a ti si mamlaze sad našao da se zaljubiš i da kuću rasturaš... 

-Alo brate, samo kad glasaš slikaj mobilnim i pusti mi na wiber, ajde ljubi te brat...
-hoću, nego nezgodno mogu da me vide...
-ma ne zajebavaj brate, u biračkom odboru su naši ljudi, ti malo zakloni, ne zbog odbora, nego dolaze ljudi, ima ovih Djilasovih pedera znaš...
-oću, aj videću nekako...
-aj ne zajebavaj, esmo rekli i sina i ćerku da ti zaposlimo, videćemo za neko ministarsvo da nose poštu, ili katastar, poreska uprava...ma biće to rešeno, al jebiga, aj i oni neka slikaju pa mi pusti to sve...
-oću, al nezgodno mi decu da teram nije zgodno...
-pa brate el oće poso? Znaš kakva je frka sad, nema ugovora za stalno, al videćemo da im damo Ugovor o privremenim i povremenim poslovima, plata za početak 35 iljade, al kad brat Brnaba ukine ovu Uredbu ma umuvaćemo ih za stalno, samo moraju da budu aktivni, da idu na mitinge kad ih pozovu, pa jebiga nema ništa džabe...
-znam al, vidi kako bre plata samo 35 iljade, pa ćerka mi završila Megatrend, a ovaj mali ima još dva ispita na Industrijskom menadžmentu u Paraćinu, imaju bre diplome...
-brate to je za početak, al kad se pokažu pa ih prime za stalno, biće više, a znaš bre da ovi što su primljeni neki i ne idu na poso, samo im legne lova na račun...
-dobro, videću sa njima, pa ti šaljem to...
-ajde, ljubi brat...

U jesen sedamdeset devete obreo sam se u Kostolcu. Imao sam samo deset godina i u početku nisam bio srećan zbog toga. Kad prvih deset godina života provedeš u krugu „dvojke“, teško se privikavaš na nešto drugo. Proveo sam u ovom malom i lepom gradiću pet godina. Nekako sam se navikao na novu sredinu, te sam sa drugarima igrao fudbal i vozio „poniku“ po celo popodne, čim završim domaći.

Pevaljka se uskurčila i to baš ozbiljno... Mislim, nemam ja simpatije prema Milogorcima a još manje prema Zakonu o slobodi veroispovesti... Ali najmanje od svega su mi simpatične nove podele na ovim prostorima, medju narodima koji, takvi kakvi su, moraju da žive jedni pored drugih. A sve i kad odu u Minhen ili Beč, dva omiljena grada što mojih sunarodnika, što naroda u okruženju, opet su komšije ili kolege, tako da jebe oca (što bi rekla moja braća kojoj pevaljka preti), opet moraju da saradjuju...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing