barbara zivotic

Draga Barbara,

Možda ovo pismo nikad nećeš pročitati, ali ja verujem da će ono nekako stići do tebe. Znam da ću ovim opet izazvati čudjenje malobrojnih ljudi kojima sam drag, a koji će me pitati koja je svrha ovoga što pišem? Dok živim I postojim, verovaću da možemo svi biti bolji i da ova naša Srbija treba da bude uredjena zemlja. Znam da moji sunarodnici to zaslužuju.

Po godinama verovatno bih ti mogao biti otac. Zato bih voleo da se ovo pismo shvati kao krajnje dobronamerno obraćanje ne samo tebi, nego svim ljudima koji su u ovim teškim vremenima, bojim se, izgubili kompas. Povod već znaš, tvoj reporterski izveštaj u subotu, koji je zapalio ne samo društvene mreže, već i celokupnu srpsku javnost.

cucavac

Kažu kad sanjaš fekalije, ili na srpskom rečeno govna, to je sreća, lova, tako nešto. Lično, više volim erotske snove. Ali, ovo je priča o nekom nepoznatom čoveku, koji je verovatno od dana kad se ovo odigralo, izgubio svaku mentalnu mogućnost da ima erotske snove. Opet, ne mogu vam reći da li je tačno da kad te na ulici usere ptica, možeš da se nadaš nekim parama. Ako je stvarno tako, nepoznati lik iz priče koja sledi, trebalo je da dobije sedmicu na lotou. Možda i jeste, ko zna, na žalost nemam taj podatak. Obično kažem kad nešto neznam, da me i neinteresuje. Ali ovo me baš interesuje, na žalost nikad neću saznati.

JANCA DJURA I JA

Pre nekoliko godina, smaram se, čekajući na neko sudjenje. Stiže poruka od mog kuma Igora koji je u tom momentu bio na privremenom radu u Irskoj. Tekst recimo glasi: „Kume nisam imao pojma da si kao klinac bio huligan i skidao državne zastave na Kališu“. Trebalo mi je dvadesetak sekundi da ukapiram odakle mu to saznanje. Jer kum Igor ne radi za policiju, a sve i da radi, toga nema o mom dosijeu. Ali i Janca je u to vreme bio u Irskoj, te je moj odgovor uz obavezni smajli glasio „drago mi je da se posećujete sa Jancom u dalekom svetu“. Bolje nek se druže izmedju sebe mislim se, znajući da su ti ostrvljani, pih bre... Odavno sam naučio onu krilaticu „Irac Irca u guzicu firca“, sad nemam pojma dal je stvarno tako, ali nek se moji drugovi drže na okupu...

cika caja1

Na manje od kilometar od izvora sokobanjske Moravice u selu Vrelo , podnožje planine Device nalazi se pet kuća Bogdanića. Kažu, takav smo nadimak dobili po baba Bogdani, Markovoj majci, od koga se eto loza raširila, a mi dobili prezime Marković.

neobicno obicni ljudi

Olju i Todora poznajem nešto manje od trideset godina. Olja, Brankina drugarica iz mladosti, nije maštala o avionima i kamionima. Želela je čoveka sa kojim će provesti život, o nekome sa kim će da svije porodično gnezdo. I našli su se. Ona radnik u sudskoj administraciji, on majstor, umetnik stolarije. Nekako su sve radili malo pre nas. Nemanju su dobili na početku bombardovanja. Prvo dete a padaju bombe. Ono jes i Branka je zatrudnela negde u to vreme, ali nekako mi se čini da je lakše bilo jebati se u toku vazdušne opasnosti, nego čuvati prvo dete. Nisu kukaili, ni tada ni bilo kada, snalazili su se kako su znali i umeli, bežali sa bebom od mesec dana u sklonište...

bila jednom jedna zemlja

Moja Zvezda je imala ozbiljan problem da pobedi Hajduk i na „Marakani“, a kamoli na „Poljudu“. Zbog toga sam se te nedelje posebno obradovao kad sam preko radio aparata u ćaletovom „kecu“ saznao da vodimo 1:0. Vraćali smo se iz Beograda za Kostolac, mali gradić na obali Dunava. Nedelja poslednji dan prvomajskih praznika. Prenos je prestao i baš ništa nije moglo da se čuje. Vrteo sam dugme za traženje stanica, ali baš ništa... U Požarevcu ćale izadje na deset minuta da nešto završi. Sedim u kolima, pokušavam da ustanovim šta je sa Zvezdom i odjednom glas spikera „centralni komitet saopštio je da je danas u 15 časova i 3 minuta prestalo da kuca srce najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Imao sam 11 godina, priznajem da sam se uplašio. Iskreno, nije meni nešto bilo žao Tita, kako reče mali debeli u „Tito i ja“, od njega sam voleo više, sve ljude koje sam poznavao i koji su bili dobri. I naravno Duleta Savića koga na moju žalost do današnjeg dana nisam upoznao.

PROSTITUTKE I STARLETE

Pre neki dan pojavila se objava u kojoj neka od “starleta” objašnjava kako ona nema nikakvu školu, ali eto uspela je u životu, za razliku od intelektualaca koji rade za neku sitnu lovu. Nisam citirao, nisam ni zapamtio ime te uvažene “starlete”. Ali to bi bila suština njene genijalne izjave. Prokomentarisao sam samo, da je sve stvar shvatanja uspeha i okrenuo glavu. Nakon toga, dva dana sam ignorisao ovu objavu koja se stalno vraćala, jer je to šerovalo više ljudi.

ne nemoj mi prici

Sada daleke 81-ve godine, Gruja i ja, dva dečaka u ranom pubertetu, ubijajući dosadu letnjeg raspusta, rešili smo da odemo u bioskop „Slaviju“ i odgledamo „film za odrasle“. Za ove mladje, koji se ne sećaju, na mestu današnjeg parkinga na „Slaviji“, gde udarnici „Parking servisa“ danonoćno „paucima“ dovoze nepropisno parkirane automobile, nalazio se bioskop koji je nosio naziv trga na kome je sazidan. Na moju i sreću mojih vršnjaka ovaj bioskop je prikazivao „one“ filmove. Pa dobro, šta sad... Lako je današnjim dečacima u ranom pubertetu. Uzmu lepo telefon, na internet i eto ti. A nama je ovaj (i još po neki bioskop) bio hram kulture.

izvor sokobanjske moravice

Manje od jednog kilometra deli kuću iz koje potičem, u kojoj je 1939-te rodjen moj sada na žalost pokojni otac od izvora Moravice. Bez obzira na činjenicu što sam rodjen u „krugu dvojke“, čitav letnji raspust provodio sam u podnožju Device u selu Vrelo, dvanaest kilometara udaljenog od Sokobanje. Kad danas razmislim o tome, ova činjenica je verovatno od presudnog značaja za moj kasniji razvoj. Važno je shvatiti da je Srbija nešto mnogo drugačije od samog centra Beograda. U svakom smislu.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing