Bilo je to jednom... Nadam se samo t(s)ada i nikada više... Nije Tara rodjena kao Pepeljuga, nije to postala čak ni kad je doživela veliki hendikep. Još kao beba obolela je od teške bolesti, spinalne mišićne atrofije, koja je prikovala za kolica.  Čak ni tada nije postala nesrećna Pepeljuga. Može se reći da je bila princeza. Bez obzira na bolest, njeno okruženje je volelo i nije joj falila ljubav. Ne, nije ona imala zlu maćehu sa ružnim ćerkama, kojima vire dlake iz nosa...neee, Taru su svi voleli...

 

Bez obzira na činjenicu da nikog u Crnoj Gori od rodbine nisam imao, ceo život okružen sam sunarodnicima iz nekada bratske republike, a danas, susedne i valjda bratske države. Družio sam se sa njima u mladosti, a danas imam veliki broj prijatelja poreklom iz Crne Gore. Nikad im nisam rekao moje mišljenje od čega je Njegoš umro, to bi ih dotuklo. Lično, Njegoša obožavam i smatram ga jednim od najumnijih ljudi sa ovih prostora, te sam ponosan što je stvari postavio onako kako je to jedino moguće - sebe je smatrao Srbinom iz Crne Gore. Nikad medjutim nisam bio pripadnik idolopoklonstva, osim kad je u pitanju Dule Savić… Tema ovog teksta medjutim, mnogo, mnogo je ozbiljnija i tužnija… I nema mesta za šalu, bez obzira na sklonosti autora teksta.

 

Setih se mog prvog automobila. Fića je obeležio mladost nekih prethodnih generacija, a ja sam za kvalitetnog polovnog „fiću“ zakasnio, ali kako to objasniti momku u ranim dvadesetim, koji je uz fakultet, redovno radio i tako skupio nekoliko stotina tadašnjih nemačkih maraka, a tek položio vozački ispit. Kad danas pomislim o tom momentu i uzmem sve u obzir, razumem da priča nije mogla da se završi nikako drugačije. Sa malo para i još manje znanja o automobilima, kupio sam od nekog dorćoskog dripca punoletnog fiću. Jasno mi je bilo da ću morati da izvršim neke popravke, ali nisam znao da fića troši kao kamion „Fap“ i to kad je natovaren, te da ću ga više gurati nego voziti. U „pomoć“ mi je priskočio Milisav, stariji čovek iz mog solitera, rekavši da on isto ima fiću, te da se prilično razume u mehaniku. Moja pokojna majka sumnjičavo je vrtela glavom, nisam znala da je Milisav mehaničar, govorila je. I nije mogla da zna, jer ni sam Milisav to nije znao. I tako smo se Milisav i ja danima družili na trotoaru u Dušanovoj, pored tramvajskih šina.

Nije mi  ni na kraj pameti da ovaj tekst posvećujem tvrdnji osobe koja važnu funkciju u policiji zamisli ima, Biljani Popović Ivković I njenoj tvrdnji da je Djilasov šurak narko- diler, te da je Djilas hranio narko- dilera. Mislim da sam u protekle dve godine nebrojeno puta branio Djikija, tako da nema potrebe da to ponovo činim, jer vidi, onaj ko njega brani, taj  ne bi imao šta drugo da radi, jer njega ovi što na žalost obavljaju najviše državne funkcije stalno napadaju i to uvek lažno.

Zabrinut sam za stanje svog duha. Uhvatio sam sebe kako mi postaje čak malo zanimljivo da gledam i slušam kako funkcioneri i poslanci vladajuće i ostalih stranaka u vladajućoj koaliciji brane Malog Sinišu. Jer, mnogi od njih nemaju pojma o tome šta je to fakultet, a kamoli doktorat, ali eto iz sve snage napadaju rektorku i upravu beogradskog univerziteta. Pazi sad kakve teške reči: rektorka, odbor za etiku... Treba sve to naučiti. I iskreno taj deo im ne zameram. Jer, u jednoj stvari, neki poslanik vladajuće koalicije beše u pravu. Nisu kaže Malog Sinišu birali zato što je doktor. Jedino to je tačno, nije uslov za ministarsko mesto da budeš doktor. Za poslanika nije uslov čak ni da si bilo šta u životu pročitao. I baš ovu zakonsku olakšicu iskoristiše mnogi od njih. Izgleda da ništa osim cenovnika u skupštinskom restoranu nisu pročitali. Zato im ne zameram puno na tome što nemaju pojma šta je to beogradski univerzitet. Nisu na njemu nikad bili, a kamoli na njemu studirali.

Mrak je toliki da se prst pred okom ne vidi. Dogadjaju nam se užasne stvari. Nije medjutim najstrašnije to što nam je ministar finansija čovek za koga se dokazalo da je ukrao doktorat, te da je on jedini živi čovek za koga se može reći da je bio doktor“,  da nam je ministar vojske izbegao služenje vojnog roka, a onda zajebavao čitav narod tako što je išao sa ferijalcima na obuku u trajanju od petnaest dana, što nam pola vlade ima najblaže rečeno sumnjive diplome, što je premijerka takva kakva je, što  tata ministra policije prodaje oružje po belom svetu, što nam predsednik sam protiv sebe podnosi krivične prijave, što su svi ljudi koji drugačije misle izloženi nekoj vrsti progona, a stepen njihove ugroženosti je u direktnoj vezi sa stepenom njihove mogućnosti da nanesu štetu sadašnjoj vlasti i ovom nakaradnom sistemu...

 

 

Razni su mi se likovi sreli u glavi,pa reših da ih sve spojim u ovoj priči. Videćemo na šta će da izadje…
Lipu su u Balaševićevoj pesmi sadila tri tipa, stari Nestorov, gosn Čeda i još jedan. Po njihovoj delatnosti, slušalac bi mogao da pomisli da su “mladi gorani”, termin koji se u vremenu mog odrastanja koristio za vredne mlade ljude koji su se bavili pošumljavanjem i sadili razne vrste drveća. Ipak, zamišljam ih kao tri dobronamerna matorca koji dobro razumeju život i znaju šta rade.

Ako se u obzir uzme činjenica da ceo život u svemu tražim humor, te da sam u biti optimista i da uvek pokušavam da vidim da je čaša polupuna a ne poluprazna, sasvim je logično da sam nakon dobijanja jučerašnjih informacija o „zaposlenima“ u pošti, počeo da se zezam.
Medjutim, ove informacije, ako su tačne, a verovatno jesu, jer bez obzira na moju struku koja  za potvrdu traži neki zvanični dokument, niko od prozvanih nije demantovao, deluju zastrašujuće. 

...
Vidim da je moje šišanje za sve pare izazvalo pažnju ljudi koji prate ono što objavljujem. Ne osećam se baš ugodno zbog toga, jer to nisam objavio da bi mi ljudi pisali kako sam ja divan, već da bi se malo zezao sa Grivom, te ću sve lajkove i komentare shvatiti kao podršku mom prijatelju  i zahvaliti se na tome što mu mnogi ljudi žele brzo ozdravljenje. Moram nešto da razjasnim.  Objava tih fotografija ima dva cilja. Prvi je da Grivi i na taj način pružim podršku, a drugi je da Griva, Draganče, Deki i ja imamo temu za zajebavanje. A zajebancija je neophodno potrebna ne samo Grivi već i nama ostalima. U toj priči ja nisam sporan, jedna od mnogobrojnih devojaka mog kuma Vicka je odavno rekla da sam ja pokretna parodija. Shvatio sam to kao kompliment, ma da nisam siguran da je tako, ali imam prava da navijam za sebe.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing