Da se odmah razumemo, ovo nije moja priča. Nemam pojma čija je, pročitao sam je u nekim novinama kao klinac. Ne mogu da navedem ime autora jer ga ne znam. Priča je medjutim toliko dobra, ili se bar meni mnogo svidela, tako da sam morao da je bacim na papir, ili bolje reći na svoj blog i profil. Moje mišljenje verovatno ne deli glavni akter ove price, ali šta ćeš…

Boki Andjelković iz te ekipe bio mi je najbliži. Živeli su u „studenjaku“ i ja sam im na tome ponekad zavideo. Kad si rodjen na Dorćolu, to ima svoje prednosti ali i mane. Imaš svoju sobu, tv i muzički stub, ali ne živiš u studentskom domu, gde sve vrvi, prave se poznastva i veze koje nekad ostaju za ceo život. Oni su zaista bili momci koji obećavaju, perspektivni studenti prava koji su spremni da menjaju svet. Naravno da u tome nisu uspeli, jer ako ne svet, a ono bar državu i sistem su u poslednjih tridesetak godina stvorili tipovi koji im nisu ni do kolena i sa kojima moji drugovi o kojima pišem, ne bi ni kafu popili... Ali, to je tako...

Branka je od pre deset godina ortodoksni pobornik privatne škole. Skeptično sam vrteo glavom. U državnoj školi se više uči, rekao sam. A gde to piše?  U privatnoj školi su manja odeljenja i veće fond časova više će naučiti. Da, ali blaži su kad ocenjuju, nisam se dao. Ne, u privatnoj školi, bar onu na koju smo oboje mislili, profesori su se trudili da otkriju šta deca znaju, a ne šta ne znaju.

Neki ovu priču verovatno znaju, ali kako sam ja to saznao tek pre dan, dva od mog druga Dekija na tradicionalnoj subotnjoj kafi, te mi se jako dopala, rešio sam da to malo istražim po netu, te da je bacim na papir.

Kako moj  pokojni ćale nije  razbacivao lovu, te imao ozbiljan prezir prema materijalnom,  svoju prvu „poniku“ sam dobio pred letnji raspust daleke 77-me godine prošlog stoleća. Polovnu, kupljenu u birou za izgubljene stvari u „Dušanovoj“, preko puta zgrade u kojoj sam odrastao.
Celo leto, u selu mog porekla, na izvoru sokobanjske Moravice, nisam valjda radio ništa drugo, osim što sam vozio bajs. Raj za osmogodišnjaka jer u krugu od 2 do tri kvadratna kilometra nije bilo asvalta i opasnosti u saobraćaju, osim ozbiljne mogućnosti da udarim u neku ovcu ili kravu i tako sebi nanesem lake telesne povrede. 

Svašta se dešavalo po pitanju diploma. Mene je najviše zabrinulo što mi je Djuka po prvi put u životu simpatičan. I još više me zabrinulo to, što je uradio isto ono što bi uradio i ja da nastupe takve okolnosti. Čak mu i diploma liči na moju. A jebote, čak I fizički počinjemo da ličimo… Pomoć ljudi, ima li neko broj od dobrog psihijatra???

Šta sve mogu da propustim za samo deset dana na moru? Dobro, ne baš da propustim, jer internet je čudo, ali kad to posmatraš sporadično, onako sa plaže, na slabom Grčkom internetu, deluje kao nemi film u kome učestvuje grupa ludaka...
Ivica je dakle imao briljantne poteze. Podržao je akciju pisanja po novčanicama... Doduše ideja su bile strane novčanice, al narod ko narod...kako mnogi nisu videli strani novac pisali su na domaćoj valuti. Jorgovanka srećom nije čula da je Ivica ovo podržao jer je tad bila na  ondulaciji u frizerskom salonu, dakle pod haubom, inače, kao šefica fabrike para, sigurno bi mu rekla da je kreten... E sad, to bi otvorilo problem odnosa u vladajućoj koaliciji. Mene mnogo više od tih odnosa muči pitanje, kako smo stigli do toga da imamo ministra inostranih poslova, kome bi i Jorgovanka osnovano mogla da kaže da je kreten? 

Moje ime nekako od rodjenja skraćivali su od Bratislav u Braca. Taj nadimak valjda su mi dali roditelji, onda me tako zvao komšiluk, rodbina, sve tetke sa ladnom trajnom. Kasnije, drugari u školi, a danas porodica i prijatelji... Niko bre da iz imena Bratislav izvuče nadimak „Bata“. A „Bata“ je brže, jače i bolje.

tara

Tara i ja postali smo veliki drugari i stvarno sam ponosan na ovu činjenicu. Ona ima samo pet godina, ali je već sada veliki čovek i još veći borac. Poznajem je tek godinu dana, ona je ćerka mog dobrog druga Dragana, koji zbog svega što čini u životu, definitivno ima rezervuisano mesto u rajskom naselju.

Moje drugarstvo sa Tarom ne bi bilo ništa posebno i ne bi zavredelo da se nadje u mojim pričama da Tara zaista nije posebna. Boluje od spinalne mišićne atrofije i vezana je za kolica. S obzirom na činjenicu da su joj mišići usled ove bolesti jako slabi, Tara mora redovno da vežba. Njen trener i njen najbolji prijatelj je tata Dragan. Njih dvoje su sjajan pobednički tim. Jako su vezani jedno za drugo, razumeju se, podržavaju i bodre.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing