prica o tati

Danas bi napunio 80 godina. Ali, kako reče čuveni Rade Šerbedžija , smrt je isto tako prirodna pojava kao i život. Tako da ću uštedeti pare za poklon...
Bio je čovek, a ne svetac. Ponekad prestrog. Pre bih rekao, težak drkadžija. Interesantno je da ga sve više razumem. I sam postajem sličan. On je od svog dede Radomira, ratnika Solunca, nasledio prezir prema materijalnim vrednostima, doslednost, poštenje... Svi će da kažu kako je to divno. Pa jebeš ga, divno je to, kad je to neki tudji tata, pa onda ja slušam priču. Al kad se radi o mom tati, onda kažeš, pa brate mogao si malo nešto da se potrudiš i da ostaviš...

covek koji je

Upoznao sam ga dok sam još bio jako mali. Čika Dule je bio jedan od malobrojnih prijatelja mog pokojnog oca. Usko su saradjivali u malom gradiću na Dunavu. Dule je bio oženjen sa ženom koju nisam upamtio. Dobili su ćerku Nadicu, nekoliko godina mladju od mene.

Nadica je još bila beba, jednog radnog dana, dok je čika Dule bio na poslu, žena se spakovala i otišla. Ostavila je samu bebu od nekoliko meseci, svoju bebu, jedino dete... I nikad je više nije videla. Čika Dule je došao kući sa posla i zatekao Nadicu potpuno samu.

cika caja1

Na manje od kilometar od izvora sokobanjske Moravice u selu Vrelo , podnožje planine Device nalazi se pet kuća Bogdanića. Kažu, takav smo nadimak dobili po baba Bogdani, Markovoj majci, od koga se eto loza raširila, a mi dobili prezime Marković.

tuzna prica o jednoj

Ranko i Nada rodjeni su tridesetih godina prošlog veka u zabačenom selu Levovik, dvadesetak kilometara udaljenom od Sokobanje, ali i od nešto većeg Knjaževca. Venčali su se početkom pedesetih. Još uvek je u ovom zabačenom selu bila beda i oskudica. Oboje vredni i radni, imali su dve velike želje, da ne budu sirotinja i da što pre pobegnu iz Levovika. Kako je Ranko vredno radio kao vozač autobusa, a Nada imala vredne roditelje, rade da joj pomognu, ubrzo su se odselili u Knjaževac. U to vreme, za taj kraj, bio je to veliki uspeh. Kupili su plac u lepom delu ovog gradića u velikom industrijskom razvoju i napravili kuću. Bili su ponosni na svoj uspeh. Uprkos materijalnom napretku, ozbiljno su se mućili da dobiju dete. Nakon puno muke, 58-me, dobili su devojčicu. Da li su joj ime Lozana. Svi u familiji, zvali su je kratko Loza. Mladi bračni par bio je presrećan. Iz Levovika doći u Knjaževac i napraviti kuću, eeej...nije to bila mala stvar. Uz to, ostvarili su se kao roditelji. Ceo svet je bio njihov.

bila jednom jedna zemlja

Moja Zvezda je imala ozbiljan problem da pobedi Hajduk i na „Marakani“, a kamoli na „Poljudu“. Zbog toga sam se te nedelje posebno obradovao kad sam preko radio aparata u ćaletovom „kecu“ saznao da vodimo 1:0. Vraćali smo se iz Beograda za Kostolac, mali gradić na obali Dunava. Nedelja poslednji dan prvomajskih praznika. Prenos je prestao i baš ništa nije moglo da se čuje. Vrteo sam dugme za traženje stanica, ali baš ništa... U Požarevcu ćale izadje na deset minuta da nešto završi. Sedim u kolima, pokušavam da ustanovim šta je sa Zvezdom i odjednom glas spikera „centralni komitet saopštio je da je danas u 15 časova i 3 minuta prestalo da kuca srce najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Imao sam 11 godina, priznajem da sam se uplašio. Iskreno, nije meni nešto bilo žao Tita, kako reče mali debeli u „Tito i ja“, od njega sam voleo više, sve ljude koje sam poznavao i koji su bili dobri. I naravno Duleta Savića koga na moju žalost do današnjeg dana nisam upoznao.

barbara zivotic

Draga Barbara,

Možda ovo pismo nikad nećeš pročitati, ali ja verujem da će ono nekako stići do tebe. Znam da ću ovim opet izazvati čudjenje malobrojnih ljudi kojima sam drag, a koji će me pitati koja je svrha ovoga što pišem? Dok živim I postojim, verovaću da možemo svi biti bolji i da ova naša Srbija treba da bude uredjena zemlja. Znam da moji sunarodnici to zaslužuju.

Po godinama verovatno bih ti mogao biti otac. Zato bih voleo da se ovo pismo shvati kao krajnje dobronamerno obraćanje ne samo tebi, nego svim ljudima koji su u ovim teškim vremenima, bojim se, izgubili kompas. Povod već znaš, tvoj reporterski izveštaj u subotu, koji je zapalio ne samo društvene mreže, već i celokupnu srpsku javnost.

ne nemoj mi prici

Sada daleke 81-ve godine, Gruja i ja, dva dečaka u ranom pubertetu, ubijajući dosadu letnjeg raspusta, rešili smo da odemo u bioskop „Slaviju“ i odgledamo „film za odrasle“. Za ove mladje, koji se ne sećaju, na mestu današnjeg parkinga na „Slaviji“, gde udarnici „Parking servisa“ danonoćno „paucima“ dovoze nepropisno parkirane automobile, nalazio se bioskop koji je nosio naziv trga na kome je sazidan. Na moju i sreću mojih vršnjaka ovaj bioskop je prikazivao „one“ filmove. Pa dobro, šta sad... Lako je današnjim dečacima u ranom pubertetu. Uzmu lepo telefon, na internet i eto ti. A nama je ovaj (i još po neki bioskop) bio hram kulture.

cucavac

Kažu kad sanjaš fekalije, ili na srpskom rečeno govna, to je sreća, lova, tako nešto. Lično, više volim erotske snove. Ali, ovo je priča o nekom nepoznatom čoveku, koji je verovatno od dana kad se ovo odigralo, izgubio svaku mentalnu mogućnost da ima erotske snove. Opet, ne mogu vam reći da li je tačno da kad te na ulici usere ptica, možeš da se nadaš nekim parama. Ako je stvarno tako, nepoznati lik iz priče koja sledi, trebalo je da dobije sedmicu na lotou. Možda i jeste, ko zna, na žalost nemam taj podatak. Obično kažem kad nešto neznam, da me i neinteresuje. Ali ovo me baš interesuje, na žalost nikad neću saznati.

JANCA DJURA I JA

Pre nekoliko godina, smaram se, čekajući na neko sudjenje. Stiže poruka od mog kuma Igora koji je u tom momentu bio na privremenom radu u Irskoj. Tekst recimo glasi: „Kume nisam imao pojma da si kao klinac bio huligan i skidao državne zastave na Kališu“. Trebalo mi je dvadesetak sekundi da ukapiram odakle mu to saznanje. Jer kum Igor ne radi za policiju, a sve i da radi, toga nema o mom dosijeu. Ali i Janca je u to vreme bio u Irskoj, te je moj odgovor uz obavezni smajli glasio „drago mi je da se posećujete sa Jancom u dalekom svetu“. Bolje nek se druže izmedju sebe mislim se, znajući da su ti ostrvljani, pih bre... Odavno sam naučio onu krilaticu „Irac Irca u guzicu firca“, sad nemam pojma dal je stvarno tako, ali nek se moji drugovi drže na okupu...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing