Stvarno ne mislim da sam kukavica, već da sam još kao klinac shvatio da mi je mozak mnogo jači od pesnica. Nisam ti ja neki tip za tuču, a opet shvatam da i oni što jesu, mogu često da izvuku deblji kraj, tako da sam se poslednji put u životu potukao pre skoro punih 40 godina u šestom osnovne. Ćube iz Starog Kostolca mi je opsovao majku, uz konstataciju da ja imam dve keve (aludirao je na to da sam posle razvoda mojih roditelja živeo sa ćaletom i njegovom drugom ženom), te da će negde uspeti u tom svom poduhvatu. Razbio sam mu nos. Posle nekoliko dana pomirili smo se i postali jako dobri drugovi. Još tada, u osnovnoj školi razumeo sam da čovek u afektu izgovara stvari koje u suštini ne misli. I uvek pokušavao u ljudima da nadjem nešto dobro. Sve dok se nije pojavio Goran Vesić…

Po ubedjenju (a i po profesiji) ja jesam legalista i smatram da svako ko je učinio nešto nezakonito za to treba da izadje pred sud i odgo

Od početka svog poslovanja u Srbiji Mc Donalds je radio po pravilima surovog kapitalizma. Naravno da ja o tome nisam imao pojma sa dvadeset i jednom godinom života, te sam kao student jezive druge godine prava (koja je u to vreme sadržala gotovo polovinu pravnog fakulteta) u kasno proleće devedesete, odlučio da odem na obuku za rad o spomenutom čuvenom brendu restorana na “Slaviji” i tako pokušam da popunim svoj veoma skromni budžet.

Svašta se dešavalo po pitanju diploma. Mene je najviše zabrinulo što mi je Djuka po prvi put u životu simpatičan. I još više me zabrinulo to, što je uradio isto ono što bi uradio i ja da nastupe takve okolnosti. Čak mu i diploma liči na moju. A jebote, čak I fizički počinjemo da ličimo… Pomoć ljudi, ima li neko broj od dobrog psihijatra???

 

Da se odmah razumemo, ovo nije moja priča. Nemam pojma čija je, pročitao sam je u nekim novinama kao klinac. Ne mogu da navedem ime autora jer ga ne znam. Priča je medjutim toliko dobra, ili se bar meni mnogo svidela, tako da sam morao da je bacim na papir, ili bolje reći na svoj blog i profil. Moje mišljenje verovatno ne deli glavni akter ove price, ali šta ćeš…

Moje ime nekako od rodjenja skraćivali su od Bratislav u Braca. Taj nadimak valjda su mi dali roditelji, onda me tako zvao komšiluk, rodbina, sve tetke sa ladnom trajnom. Kasnije, drugari u školi, a danas porodica i prijatelji... Niko bre da iz imena Bratislav izvuče nadimak „Bata“. A „Bata“ je brže, jače i bolje.

Boki Andjelković iz te ekipe bio mi je najbliži. Živeli su u „studenjaku“ i ja sam im na tome ponekad zavideo. Kad si rodjen na Dorćolu, to ima svoje prednosti ali i mane. Imaš svoju sobu, tv i muzički stub, ali ne živiš u studentskom domu, gde sve vrvi, prave se poznastva i veze koje nekad ostaju za ceo život. Oni su zaista bili momci koji obećavaju, perspektivni studenti prava koji su spremni da menjaju svet. Naravno da u tome nisu uspeli, jer ako ne svet, a ono bar državu i sistem su u poslednjih tridesetak godina stvorili tipovi koji im nisu ni do kolena i sa kojima moji drugovi o kojima pišem, ne bi ni kafu popili... Ali, to je tako...

Branka je od pre deset godina ortodoksni pobornik privatne škole. Skeptično sam vrteo glavom. U državnoj školi se više uči, rekao sam. A gde to piše?  U privatnoj školi su manja odeljenja i veće fond časova više će naučiti. Da, ali blaži su kad ocenjuju, nisam se dao. Ne, u privatnoj školi, bar onu na koju smo oboje mislili, profesori su se trudili da otkriju šta deca znaju, a ne šta ne znaju.

Neki ovu priču verovatno znaju, ali kako sam ja to saznao tek pre dan, dva od mog druga Dekija na tradicionalnoj subotnjoj kafi, te mi se jako dopala, rešio sam da to malo istražim po netu, te da je bacim na papir.

Kako moj  pokojni ćale nije  razbacivao lovu, te imao ozbiljan prezir prema materijalnom,  svoju prvu „poniku“ sam dobio pred letnji raspust daleke 77-me godine prošlog stoleća. Polovnu, kupljenu u birou za izgubljene stvari u „Dušanovoj“, preko puta zgrade u kojoj sam odrastao.
Celo leto, u selu mog porekla, na izvoru sokobanjske Moravice, nisam valjda radio ništa drugo, osim što sam vozio bajs. Raj za osmogodišnjaka jer u krugu od 2 do tri kvadratna kilometra nije bilo asvalta i opasnosti u saobraćaju, osim ozbiljne mogućnosti da udarim u neku ovcu ili kravu i tako sebi nanesem lake telesne povrede. 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing