istopolni brakovi

Ne ističem u svojim tekstovima znanja iz oblasti advokature, ili to baš retko činim. Ovog puta moram, samo malo. Kao advokat kome je dobro poznat porodični zakon, ali i odredbe ustava Republike Srbije, jasno mi je da u slučaju zakonskog priznanja istopolnih brakova oba ova akta moraju da se menjaju. Jer, ustav kao najviši pravni akt svake države, jasno kaže da se brak zaključuje na osnovu slobodnog pristanka muškarca i žene. Porodični zakon u skladu sa tim kaže da je brak zajednica muškarca i žene. Promena ustava najavljuje se iz mnogih razloga, a svakako je i priznanje istopolnih brakova jedan od njih. Naravno, ako zakonodavac želi da prizna istopolne brakove, Porodični zakon se apsolutno ukida... Ok, jasno mi je da to može, ako se obezbedi potrebna većina u telu koje donosi zakone (Skupština), te ma koliko mi mozak i srce vrištali protiv ovakvih odluka, procedura je jasna... Nešto me drugo mnogo više zanima.

zasto setamo1

U četvrtak ujutru, dva potpuno različita čoveka, dali su odgovor zbog čega protesne šetnje u Srbiji traju već dva meseca, te zbog čega se kao grudva snega koja se kotrlja, pretvaraju u lavinu koja se ne može zaustaviti.

Dragan Djilas gostovao je u jutarnjim časovima na N1. Sve što je rekao, spreman sam da potpišem. Mirno je objašnjavao, da u ovim protesnim šetnjama učestvuju ljudi različitih političkih ubedjenja, starosne dobi, nacionalne pripadnosti, pogleda na život... Ali, radi se o ljudima koji imaju jedan zajednički cilj. Niko više ne želi da trpi ovaj stepen bahatosti i primitivizma sadašnje vlasti, medijskog i svakog drugog nasilja, kao i dalji ekonomski sunovrat Srbije.

tuzna prica o jednoj

Ranko i Nada rodjeni su tridesetih godina prošlog veka u zabačenom selu Levovik, dvadesetak kilometara udaljenom od Sokobanje, ali i od nešto većeg Knjaževca. Venčali su se početkom pedesetih. Još uvek je u ovom zabačenom selu bila beda i oskudica. Oboje vredni i radni, imali su dve velike želje, da ne budu sirotinja i da što pre pobegnu iz Levovika. Kako je Ranko vredno radio kao vozač autobusa, a Nada imala vredne roditelje, rade da joj pomognu, ubrzo su se odselili u Knjaževac. U to vreme, za taj kraj, bio je to veliki uspeh. Kupili su plac u lepom delu ovog gradića u velikom industrijskom razvoju i napravili kuću. Bili su ponosni na svoj uspeh. Uprkos materijalnom napretku, ozbiljno su se mućili da dobiju dete. Nakon puno muke, 58-me, dobili su devojčicu. Da li su joj ime Lozana. Svi u familiji, zvali su je kratko Loza. Mladi bračni par bio je presrećan. Iz Levovika doći u Knjaževac i napraviti kuću, eeej...nije to bila mala stvar. Uz to, ostvarili su se kao roditelji. Ceo svet je bio njihov.

barbara zivotic

Draga Barbara,

Možda ovo pismo nikad nećeš pročitati, ali ja verujem da će ono nekako stići do tebe. Znam da ću ovim opet izazvati čudjenje malobrojnih ljudi kojima sam drag, a koji će me pitati koja je svrha ovoga što pišem? Dok živim I postojim, verovaću da možemo svi biti bolji i da ova naša Srbija treba da bude uredjena zemlja. Znam da moji sunarodnici to zaslužuju.

Po godinama verovatno bih ti mogao biti otac. Zato bih voleo da se ovo pismo shvati kao krajnje dobronamerno obraćanje ne samo tebi, nego svim ljudima koji su u ovim teškim vremenima, bojim se, izgubili kompas. Povod već znaš, tvoj reporterski izveštaj u subotu, koji je zapalio ne samo društvene mreže, već i celokupnu srpsku javnost.

prica o tati

Danas bi napunio 80 godina. Ali, kako reče čuveni Rade Šerbedžija , smrt je isto tako prirodna pojava kao i život. Tako da ću uštedeti pare za poklon...
Bio je čovek, a ne svetac. Ponekad prestrog. Pre bih rekao, težak drkadžija. Interesantno je da ga sve više razumem. I sam postajem sličan. On je od svog dede Radomira, ratnika Solunca, nasledio prezir prema materijalnim vrednostima, doslednost, poštenje... Svi će da kažu kako je to divno. Pa jebeš ga, divno je to, kad je to neki tudji tata, pa onda ja slušam priču. Al kad se radi o mom tati, onda kažeš, pa brate mogao si malo nešto da se potrudiš i da ostaviš...

cucavac

Kažu kad sanjaš fekalije, ili na srpskom rečeno govna, to je sreća, lova, tako nešto. Lično, više volim erotske snove. Ali, ovo je priča o nekom nepoznatom čoveku, koji je verovatno od dana kad se ovo odigralo, izgubio svaku mentalnu mogućnost da ima erotske snove. Opet, ne mogu vam reći da li je tačno da kad te na ulici usere ptica, možeš da se nadaš nekim parama. Ako je stvarno tako, nepoznati lik iz priče koja sledi, trebalo je da dobije sedmicu na lotou. Možda i jeste, ko zna, na žalost nemam taj podatak. Obično kažem kad nešto neznam, da me i neinteresuje. Ali ovo me baš interesuje, na žalost nikad neću saznati.

covek koji je

Upoznao sam ga dok sam još bio jako mali. Čika Dule je bio jedan od malobrojnih prijatelja mog pokojnog oca. Usko su saradjivali u malom gradiću na Dunavu. Dule je bio oženjen sa ženom koju nisam upamtio. Dobili su ćerku Nadicu, nekoliko godina mladju od mene.

Nadica je još bila beba, jednog radnog dana, dok je čika Dule bio na poslu, žena se spakovala i otišla. Ostavila je samu bebu od nekoliko meseci, svoju bebu, jedino dete... I nikad je više nije videla. Čika Dule je došao kući sa posla i zatekao Nadicu potpuno samu.

cika caja1

Na manje od kilometar od izvora sokobanjske Moravice u selu Vrelo , podnožje planine Device nalazi se pet kuća Bogdanića. Kažu, takav smo nadimak dobili po baba Bogdani, Markovoj majci, od koga se eto loza raširila, a mi dobili prezime Marković.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing