deda radomir1

Dodje mi negde pred zoru noćas u san moj pokojni pradeda Radomir. Ljut, vidim i osećam. Mene sramota. Znam i zašto. Nesmem ništa da mu kažem, on me gleda i ćuti. Kaže, lepo nastavljaš tradiciju nesrećo. Posramljeno, mucam i pravdam se, znaš deda ja tu ne mogu ništa. Ne balavi, kao onaj vaš glavni kako li ga zovete...ne možeš nesrećo je li? Ništa vi ne možete... Gde si bio ovih dana? U vikendici deda, kažem mu, sa porodicom, pokušavam da budem domaćin, pravdam se...

cetrdeset

Sima je tada prvi put pošao sa nama. Kao jedinca, koga su čika Djuza i teta Olga malo kasnije dobili, mazili su ga i pazili, te ga nisu puštali da se odvaja. Ali, u četvrtom osnovne, bilo je krajnje vreme da i on krene sa nama. Prvo pa muško, što bi reko naš narod. U malo ne izginusmo. Šalio se godinama kasnije da će kakav je baksuz, kad on ode u vojsku da izbije rat. Smejao sam se desetak godina ovoj njegovoj duhovitoj opaski, sve dok na dan njegovog ispraćaja u vojsku, devetog marta 91-ve, oko osam uveče, ispred njegove zgrade u Vojvode Stepe nisam gledao tenkove koji ovom ulicom idu ka Terazijama. Više mi nije bilo smešno. Nikad. Rat je stvarno počeo par meseci nakon što je moj prijatelj otišao da odsluži dug domovini.
Bez ikakve patetike, mi smo gadno zajebana generacija. Toliko da ja u subotu nisam stigao na žurku povodom ove godišnjice, jer po ko zna koji put moramo na ulici da se borimo za osnovna ljudska prava, tako da me nema na ovj prelepoj slici.

Strana 10 od 10

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing