-Alo brate, samo kad glasaš slikaj mobilnim i pusti mi na wiber, ajde ljubi te brat...
-hoću, nego nezgodno mogu da me vide...
-ma ne zajebavaj brate, u biračkom odboru su naši ljudi, ti malo zakloni, ne zbog odbora, nego dolaze ljudi, ima ovih Djilasovih pedera znaš...
-oću, aj videću nekako...
-aj ne zajebavaj, esmo rekli i sina i ćerku da ti zaposlimo, videćemo za neko ministarsvo da nose poštu, ili katastar, poreska uprava...ma biće to rešeno, al jebiga, aj i oni neka slikaju pa mi pusti to sve...
-oću, al nezgodno mi decu da teram nije zgodno...
-pa brate el oće poso? Znaš kakva je frka sad, nema ugovora za stalno, al videćemo da im damo Ugovor o privremenim i povremenim poslovima, plata za početak 35 iljade, al kad brat Brnaba ukine ovu Uredbu ma umuvaćemo ih za stalno, samo moraju da budu aktivni, da idu na mitinge kad ih pozovu, pa jebiga nema ništa džabe...
-znam al, vidi kako bre plata samo 35 iljade, pa ćerka mi završila Megatrend, a ovaj mali ima još dva ispita na Industrijskom menadžmentu u Paraćinu, imaju bre diplome...
-brate to je za početak, al kad se pokažu pa ih prime za stalno, biće više, a znaš bre da ovi što su primljeni neki i ne idu na poso, samo im legne lova na račun...
-dobro, videću sa njima, pa ti šaljem to...
-ajde, ljubi brat...
Nije mi ni na kraj pameti da ovaj tekst posvećujem tvrdnji osobe koja važnu funkciju u policiji zamisli ima, Biljani Popović Ivković I njenoj tvrdnji da je Djilasov šurak narko- diler, te da je Djilas hranio narko- dilera. Mislim da sam u protekle dve godine nebrojeno puta branio Djikija, tako da nema potrebe da to ponovo činim, jer vidi, onaj ko njega brani, taj ne bi imao šta drugo da radi, jer njega ovi što na žalost obavljaju najviše državne funkcije stalno napadaju i to uvek lažno.
Pevaljka se uskurčila i to baš ozbiljno... Mislim, nemam ja simpatije prema Milogorcima a još manje prema Zakonu o slobodi veroispovesti... Ali najmanje od svega su mi simpatične nove podele na ovim prostorima, medju narodima koji, takvi kakvi su, moraju da žive jedni pored drugih. A sve i kad odu u Minhen ili Beč, dva omiljena grada što mojih sunarodnika, što naroda u okruženju, opet su komšije ili kolege, tako da jebe oca (što bi rekla moja braća kojoj pevaljka preti), opet moraju da saradjuju...
Mrak je toliki da se prst pred okom ne vidi. Dogadjaju nam se užasne stvari. Nije medjutim najstrašnije to što nam je ministar finansija čovek za koga se dokazalo da je ukrao doktorat, te da je on jedini živi čovek za koga se može reći da je bio doktor“, da nam je ministar vojske izbegao služenje vojnog roka, a onda zajebavao čitav narod tako što je išao sa ferijalcima na obuku u trajanju od petnaest dana, što nam pola vlade ima najblaže rečeno sumnjive diplome, što je premijerka takva kakva je, što tata ministra policije prodaje oružje po belom svetu, što nam predsednik sam protiv sebe podnosi krivične prijave, što su svi ljudi koji drugačije misle izloženi nekoj vrsti progona, a stepen njihove ugroženosti je u direktnoj vezi sa stepenom njihove mogućnosti da nanesu štetu sadašnjoj vlasti i ovom nakaradnom sistemu...
Opširnije: NIŠTA SE VIŠE NE VIDI U TAMI
Bilo je to jednom... Nadam se samo t(s)ada i nikada više... Nije Tara rodjena kao Pepeljuga, nije to postala čak ni kad je doživela veliki hendikep. Još kao beba obolela je od teške bolesti, spinalne mišićne atrofije, koja je prikovala za kolica. Čak ni tada nije postala nesrećna Pepeljuga. Može se reći da je bila princeza. Bez obzira na bolest, njeno okruženje je volelo i nije joj falila ljubav. Ne, nije ona imala zlu maćehu sa ružnim ćerkama, kojima vire dlake iz nosa...neee, Taru su svi voleli...
Ako se u obzir uzme činjenica da ceo život u svemu tražim humor, te da sam u biti optimista i da uvek pokušavam da vidim da je čaša polupuna a ne poluprazna, sasvim je logično da sam nakon dobijanja jučerašnjih informacija o „zaposlenima“ u pošti, počeo da se zezam.
Medjutim, ove informacije, ako su tačne, a verovatno jesu, jer bez obzira na moju struku koja za potvrdu traži neki zvanični dokument, niko od prozvanih nije demantovao, deluju zastrašujuće.
Bez obzira na činjenicu da nikog u Crnoj Gori od rodbine nisam imao, ceo život okružen sam sunarodnicima iz nekada bratske republike, a danas, susedne i valjda bratske države. Družio sam se sa njima u mladosti, a danas imam veliki broj prijatelja poreklom iz Crne Gore. Nikad im nisam rekao moje mišljenje od čega je Njegoš umro, to bi ih dotuklo. Lično, Njegoša obožavam i smatram ga jednim od najumnijih ljudi sa ovih prostora, te sam ponosan što je stvari postavio onako kako je to jedino moguće - sebe je smatrao Srbinom iz Crne Gore. Nikad medjutim nisam bio pripadnik idolopoklonstva, osim kad je u pitanju Dule Savić… Tema ovog teksta medjutim, mnogo, mnogo je ozbiljnija i tužnija… I nema mesta za šalu, bez obzira na sklonosti autora teksta.
Opširnije: SVETI SAVO KOJE TEBI IZDA ONAJ PAPIR ŠTO SE ZOVE GRADJEVINSKA DOZVOLA I JEL TI PRAVOSNAŽNO TO
Setih se mog prvog automobila. Fića je obeležio mladost nekih prethodnih generacija, a ja sam za kvalitetnog polovnog „fiću“ zakasnio, ali kako to objasniti momku u ranim dvadesetim, koji je uz fakultet, redovno radio i tako skupio nekoliko stotina tadašnjih nemačkih maraka, a tek položio vozački ispit. Kad danas pomislim o tom momentu i uzmem sve u obzir, razumem da priča nije mogla da se završi nikako drugačije. Sa malo para i još manje znanja o automobilima, kupio sam od nekog dorćoskog dripca punoletnog fiću. Jasno mi je bilo da ću morati da izvršim neke popravke, ali nisam znao da fića troši kao kamion „Fap“ i to kad je natovaren, te da ću ga više gurati nego voziti. U „pomoć“ mi je priskočio Milisav, stariji čovek iz mog solitera, rekavši da on isto ima fiću, te da se prilično razume u mehaniku. Moja pokojna majka sumnjičavo je vrtela glavom, nisam znala da je Milisav mehaničar, govorila je. I nije mogla da zna, jer ni sam Milisav to nije znao. I tako smo se Milisav i ja danima družili na trotoaru u Dušanovoj, pored tramvajskih šina.
Opširnije: CRNI MILISAVE NE OSTAVLJAJ ME SAD
