Trudiću se da ovaj tekst bude što manje suvoparan i dosadan, ali nemojte zameriti, tema je takva.  Odlučio sam se da objasnim pojam države, prava, ustava, kao i značaj funkcionisanja državnih organa, strogo poštovanje ustava, zakona i principa podele vlasti, nakon što sam pročitao dva sjajna teksta. Jedan je tekst mog dobrog druga Pedje Djurovića pod nazivom „Rekvijem za struku“ u kome on osnovano tvrdi da je naša država i društvo u ovakvom stanju zbog ćutanja struke i za to navodi niz primera. Drugi tekst je napisla Sofija Mandić, objavljen je na „Peščaniku“ i govori o odbacivanju zahteva za ispitivanje ustavnosti odluke o uvodjenju vanrednog stanja koju je kako sam razumeo doneo Ustavni sud.

Ne prihvatam da učestvujem u kolektivnoj lobotomiji. Ne treba mi informacija od predsednika države, koju mi šalje sa neke nacionalne frekvencije, kojom me obaveštava kako smo lideri u regionu i kako smo se sa Korona virusom borili i izborili mnogo bolje od najrazvijenijih država sveta.

Opširnije: VREDJANJE ZDRAVOG RAZUMA

Ne pripadam njegovoj političkoj organizaciji. Ne slažem se u svemu sa njegovom politikom. Ali to sad uopšte nije bitno. Često se ne slažem sa njegovim potezima. Ni to ovih dana nije bitno. Sve su to sitnice u odnosu na činjenicu da su dva čoveka protiv ne samo političkog, već sveopšteg ludila u kome živimo poslednjih osam godina, rešila da se bore do te mere da mogu da ugroze ne samo svoje zdravlje, već i živote. I tu prestaje politika, nesuglasice, tu čak prestaje i politička borba. Jer ono što poslednjih deset dana rade Boško i Ivan nije politička borba. To je borba za ovu zemlju i ovaj narod. Ne samo protiv vladajućeg režima. Njihova borba je borba protiv sveopšteg ludila i koncepcije koja ima za cilj da ovaj narod u sledećih pola veka nestane sa lica zemlje.

Davno sam ga upoznao. Nismo bili prijatelji ni drugovi. Dešavalo se u životu da mi se neki ljudi primaknu, ali sam generalno vodio računa sa kim se družim.Voleo je da popije, a ja ne podnosim pijance. Bio je bahat i primitivan, a ja ne podnosim bahatost i primitivizam. Kao obrazovanog čoveka, uvažavao me. Požalio mi se jednog dana, da se prethodne večeri, onako pijan i smrdljiv, bez ideje da prethodno opera zube i istušira se, uvukao u bračni krevet i budio suprugu, koja je zaspala, želeći da zadovolji svoje seksualne potrebe. Do te večeri, ona je, verovatno iz straha od bahatog nasilnika, želje da sačuva mir u kući, ali i zbog osude sredine, pristajala na ovaj ponižavajući čin. Te večeri, ohrabrila se, prekipelo joj je. Samo je promrljala, boli me glava igraj se sam. Jer to što je on želeo, ne samo da nije vodjenje ljubavi, već nije ni seks. Bilo je to sebično zadovoljavanje njegovih animalnih poriva. Od te večeri počela je da mu se suprotstavlja u svakom smislu. Deca sazrela, dva dečaka, već momčići.Tražili su od nje da se razvede. Podržali su je roditelji, roddbina, čak i većina zajedničkih prijatelja. Podržao je, kako sam čuo i sud. Nasilnik je izbačen iz stana i njihovih života. Oni su dalje, koliko znam živeli, ako ne srećno, a ona bar mirno. Moj poznanik nastavio je da pije, luduje, bahati se… Umro je sa pedeset i nešto…

Opširnije: IGRAJ SE SAM, NAS BOLI GLAVA

Samo dve večeri sam izašao na terasu i aplaudirao medicinskim radnicima. A onda sam shvatio da sam sebi izgledam kao debil i pošto ne volim taj osećaj, prestao sam.  Ne, ne zbog toga što ne poštujem medicinske radnike, naprotiv. Što si stariji shvataš da oko sebe imaš veoma mali broj pravih prijatelja.  A ja, kad pokušavam da ih nabrojim, ne trebaju mi ni svi prsti na jednoj ruci. Jedan od tih malobrojnih je baš lekar. Veliki i uspešan, možda najbolji. Ali neću da ga spomenem u ovom tekstu. Mimo njega, imam mnogo dobrih drugara, velikih lekara i čast mi je što sa njima nekad popijem kafu. Sve su to  ljudske gromade.