Vrelo julsko veče, sada već daleke 2006-te. Slučajno menjajući kanale „natrčim“ na izveštaj sa nekog koncerta klasične muzike na „Kolarcu“ u trećem dnevniku. Kaže lik za nekog pijanistu „njegova muzika je prepuna instančane senzibilnosti“. Šta reče čovek jebote?

Opširnije: PRIČA O POKOJNOM TEČI

Dodje mi negde pred zoru noćas u san moj pokojni pradeda Radomir. Ljut, vidim i osećam. Mene sramota. Znam i zašto. Nesmem ništa da mu kažem, on me gleda i ćuti. Kaže, lepo nastavljaš tradiciju nesrećo. Posramljeno, mucam i pravdam se, znaš deda ja tu ne mogu ništa. Ne balavi, kao onaj vaš glavni kako li ga zovete...ne možeš nesrećo je li? Ništa vi ne možete... Gde si bio ovih dana? U vikendici deda, kažem mu, sa porodicom, pokušavam da budem domaćin, pravdam se...

Opširnije: DEDA RADOMIR

Pre tačno osam godina, isto je bio septembar, kao i većina naših mučenih sunarodnika, kupili smo stan na kredit. Renoviranje do golih zidova. Jednog dana uzmem Brankin auto, ne mogu da se setim zašto sam baš tog dana vozio njen auto i odem u obližnju farbaru, po nalogu mnogobrojnih majstora koji su vršljali po našem stanu. Ulazim veseo, jer još me pokojni otac učio da se radujem i kad kupim čarape, a kamoli stan... Zezam se sa likom u farbari, koji će kasnije postati moj drug Neša, izvalim nekoliko fazona na temu majstora, platim i u momentu kad sam se spremao da krenem, Neša kaže, majstore, znaš da nam u radnju nikad nije ušao tako pizitivan tip. Ok, Nešo kažem, nemaš ekskluzivno pravo da misliš da sam ja genijalac, to već misli mnogo ljudi, nastavljam da se zezam odlazeći. Sedam. da podsetim, u Brankinu Ibicu i u momentu kad sam se spremao da krenem, u mene udara auto, ogrebe moja vrata, krilo i razbije retrovozor. Nešin kolega iz farbare... izlazi iz kola i nešto pogubljeno mumla. Neša istrčava i kuka, jao jebote gde baš tebi da to uradimo, pa ti si super lik...

Opširnije: LAKI IZ FARBARE

Sima je tada prvi put pošao sa nama. Kao jedinca, koga su čika Djuza i teta Olga malo kasnije dobili, mazili su ga i pazili, te ga nisu puštali da se odvaja. Ali, u četvrtom osnovne, bilo je krajnje vreme da i on krene sa nama. Prvo pa muško, što bi reko naš narod. U malo ne izginusmo. Šalio se godinama kasnije da će kakav je baksuz, kad on ode u vojsku da izbije rat. Smejao sam se desetak godina ovoj njegovoj duhovitoj opaski, sve dok na dan njegovog ispraćaja u vojsku, devetog marta 91-ve, oko osam uveče, ispred njegove zgrade u Vojvode Stepe nisam gledao tenkove koji ovom ulicom idu ka Terazijama. Više mi nije bilo smešno. Nikad. Rat je stvarno počeo par meseci nakon što je moj prijatelj otišao da odsluži dug domovini.
Bez ikakve patetike, mi smo gadno zajebana generacija. Toliko da ja u subotu nisam stigao na žurku povodom ove godišnjice, jer po ko zna koji put moramo na ulici da se borimo za osnovna ljudska prava, tako da me nema na ovj prelepoj slici.

Opširnije: ČETRDESET GODINA JE PROŠLO KAO TREN