Mrak je toliki da se prst pred okom ne vidi. Dogadjaju nam se užasne stvari. Nije medjutim najstrašnije to što nam je ministar finansija čovek za koga se dokazalo da je ukrao doktorat, te da je on jedini živi čovek za koga se može reći da je bio doktor“,  da nam je ministar vojske izbegao služenje vojnog roka, a onda zajebavao čitav narod tako što je išao sa ferijalcima na obuku u trajanju od petnaest dana, što nam pola vlade ima najblaže rečeno sumnjive diplome, što je premijerka takva kakva je, što  tata ministra policije prodaje oružje po belom svetu, što nam predsednik sam protiv sebe podnosi krivične prijave, što su svi ljudi koji drugačije misle izloženi nekoj vrsti progona, a stepen njihove ugroženosti je u direktnoj vezi sa stepenom njihove mogućnosti da nanesu štetu sadašnjoj vlasti i ovom nakaradnom sistemu...

Opširnije: NIŠTA SE VIŠE NE VIDI U TAMI

Setih se mog prvog automobila. Fića je obeležio mladost nekih prethodnih generacija, a ja sam za kvalitetnog polovnog „fiću“ zakasnio, ali kako to objasniti momku u ranim dvadesetim, koji je uz fakultet, redovno radio i tako skupio nekoliko stotina tadašnjih nemačkih maraka, a tek položio vozački ispit. Kad danas pomislim o tom momentu i uzmem sve u obzir, razumem da priča nije mogla da se završi nikako drugačije. Sa malo para i još manje znanja o automobilima, kupio sam od nekog dorćoskog dripca punoletnog fiću. Jasno mi je bilo da ću morati da izvršim neke popravke, ali nisam znao da fića troši kao kamion „Fap“ i to kad je natovaren, te da ću ga više gurati nego voziti. U „pomoć“ mi je priskočio Milisav, stariji čovek iz mog solitera, rekavši da on isto ima fiću, te da se prilično razume u mehaniku. Moja pokojna majka sumnjičavo je vrtela glavom, nisam znala da je Milisav mehaničar, govorila je. I nije mogla da zna, jer ni sam Milisav to nije znao. I tako smo se Milisav i ja danima družili na trotoaru u Dušanovoj, pored tramvajskih šina.

Opširnije: CRNI MILISAVE NE OSTAVLJAJ ME SAD

Stvarno ne mislim da sam kukavica, već da sam još kao klinac shvatio da mi je mozak mnogo jači od pesnica. Nisam ti ja neki tip za tuču, a opet shvatam da i oni što jesu, mogu često da izvuku deblji kraj, tako da sam se poslednji put u životu potukao pre skoro punih 40 godina u šestom osnovne. Ćube iz Starog Kostolca mi je opsovao majku, uz konstataciju da ja imam dve keve (aludirao je na to da sam posle razvoda mojih roditelja živeo sa ćaletom i njegovom drugom ženom), te da će negde uspeti u tom svom poduhvatu. Razbio sam mu nos. Posle nekoliko dana pomirili smo se i postali jako dobri drugovi. Još tada, u osnovnoj školi razumeo sam da čovek u afektu izgovara stvari koje u suštini ne misli. I uvek pokušavao u ljudima da nadjem nešto dobro. Sve dok se nije pojavio Goran Vesić…

Po ubedjenju (a i po profesiji) ja jesam legalista i smatram da svako ko je učinio nešto nezakonito za to treba da izadje pred sud i odgo

Opširnije: JEBIGA BRATE PRVI SI POČEO