MARINIKA-GANDI NAŠEG VREMENA

 

 

 

Kad ti ukradu državu a institucije postoje samo na papiru i služe samo jednom čoveku, kad zbog toga pokradu glasove, kako bi država i dalje bila njihova, kad zbog toga dovedu više desetina hiljada birača iz druge države, ili drugih gradova, kad prisvoje medije preko kojih ti objašnjavaju da je uprkos zakonu potpuno legitimno da imaš dva prebivališta, te da ministri druge države mogu da glasaju baš tamo gde kradljivcima naše države i grada to odgovara, kad policija hapsi one koji protiv lopovluka dižu svoj glas, a okreće glavu od lopova i huligana, kad predsednik države sa kradljivcem doktorata ismeva građane pevušeći “četri godine bola i tuge”, zaboravljajući da je baš ova godina, godina najveće tuge i tragedije Srbije u mirnodopskim uslovima, onda miran, nenasilan, gandijevski otpor postaje ne samo naše pravo već i naša obaveza.

 

Bez obzira što smo svi koji smo Mariniki slali poruke podrške i razumevanja, ali pre svega molbe da prekine štrajk glađu i ugrožavanje sopstvenog zdravlja, a bojim se i života, moramo svima objasniti baš ono što na početku teksta stoji.

 

Miran i nenasilan otpor je dužnost svakog građanina ove zemlje, jer nam je ukradeno ustavom zagarantovano pravo da biramo. I zbog toga, ovo nije problem Marinike, pa čak ni opozicije. Ovo je problem celog naroda kome su ukradeni ne samo izbori i demokratija, već kompletna država sa svim njenim organima. Mogla je Marinika mirno prihvatiti rezultate pokradenih izbora, sesti u poslaničku klupu i prepustiti se lagodnosti i komforu. Sa svojim obrazovanjem, znanjem, iskustvom, pa na kraju i izgledom, mogla je do kraja radnog veka sedeti u skupštinskoj klupi i raznim drugim organima, pojavljujući se u javnosti, paktirajući sa kradljivcima države, pravde i izbora. Ali nije. Odlučila je da svojom ličnom žrtvom, kaže dosta. Mi ovako više ne možemo. Hoćemo pravdu, hoćemo izbore, hoćemo državu, jer želimo da živimo kao sav normalan svet. Hoćemo slobodne medije, hoćemo da biramo i budemo birani, a pre svega hoćemo da svojoj deci ostavimo uređenu državu, u kojoj će živeti, a ne iz nje bežati, vraćajući se samo da nas obiđu po staračkim domovima ili grobljima.

 

Ne, to nije problem Marinike Tepić. To jeste problem svih nas. I ako nismo dovoljno hrabri kao ona i spremni da podnesemo toliku žrtvu, ajde da joj damo punu podršku. Ajde da izađemo na ulicu i mirno, nenasilno izrazimo svoj protest, pružajući i njoj i njenim kolegama podršku i ohrabrenje. Budimo i mi deo istorije koju najhrabrija među nama ovih nedelja ispisuje.

 

Pridružimo joj se u borbi za sve nas. U borbi i otporu koja će ubuduće umesto Gandijevog, nositi Marinikino ime.