Vidi, da odmah na početku razjasnimo jednu stvar. Ne pišem ovo iz ličnog interesa, jer kao korisnik stambenog kredita sva sporna pitanja sa bankom rešio sam sporazumno, zapravo ne ja, Branka. U mojoj porodici kad nekom treba da se pripreti ja pustim nju. Tako je ona jednog dana otišla u banku i rekla im „aj se dogovorimo“. E sad vidi, meni je jako poznat taj njen stav, ili se dogovoramo ili sam ja najebo, tako da u startu prihvatam njen predlog. Sa godinama postajem mudar. Izgleda da je i neko u banci takođe bio mudar, kaže rekla sam im ili smanjujte ratu, ili ću da vas tužim, pa vi vidite. I oni pristali, jebiga, Branka ne čeka Jorgovanku da je štiti. Sa druge, poslovne strane, nismo ni ona ni ja hteli da se bavimo sporovima protiv banaka. Iz više razloga, a jedan od njih je i taj što sam očekivao pritisak međunarodnih institucija, te su mi bez obzira što je po zakonu jasno da su banke prevarile gotovo svakog svog klijenta u ovoj zemlji, ipak ishodi ovih sporova izgledali neizvesni. A kao što znate, odavno imam stav da u Srbiji nema pravne države. Nemam dakle nikakav lični razlog da pišem ovo što ću ovde reći.
Ali totalno bi pederski bilo da kao advokat danas nastavljam priču o Džejmiju Oliveru, inače ni krivom ni dužnom, te da ne odgovorim na gomilu gluposti koje sam pročitao ovih dana. Naravno, svestan sam da likovi koji su te gluposti izgovarali nisu zaista glupi, već su u ozbiljnom problemu. Treba ispuniti naloge moćnih finansijskih institucija iz inostranstva. Očigledno je da su se poslovne banke koje po Srbiji vršljaju i zelenaše godinama, požalile roditeljima da neki nevaljali sudovi u Srbiji hoće da sude po zakonima ove zemlje, a ne po tome ko je jači ili bogatiji. Očigledno je i da je MMF naložio da se problem sa utuženjem banaka reši u interesu vlasnika krupnog kapitala. Logično, oni su ovde došli da nam prodaju novac po ogromnim kamatnim stopama koje ne postoje nigde u svetu, o tome sam već nešto rekao u nekoj od svojih prethodnih kolumni. I sve im je to malo, kršili su zakon i neosnovano naplaćivali troškove obrade kredita i ko zna šta još... U njihovu odbranu međutim staje Marko Čadež. Teško da bi znao da taj čovek postoji da u toku pandemije nije gurao prst sa zaštitnom rukavicom u usta. Postupak nije bio naročito inteligentan, ali se videlo da čovek ima talenta. On je inače predsednik nečega što se zove Privredna komora Srbije. Malo sam iznenađen, jer nešto nisam primetio da ova zemlja ima privredu, te me iznenadilo da postoji takva komora. Dakle, Marko Čadež reče da advokati vrše teror nad privredom, obrazlažući ovaj stav time da su advokati krivi za ogroman broj sporova pred bankama, te da i oni klijenti kojima banke duguju samo dve hiljade dinara, dobijaju sporove i banke plaćaju višestruko veći iznos tužiocima zbog sudskih troškova.
U celoj ovoj priči Marku Čadežu najviše su krivi advokati. Nije predsedniku PKS palo na pamet da savetuje banke da se sa svojim klijentima dogovore i obeštete ih kako bi izbegli plaćanje sudskih troškova, ili da preporuči nadležnim organima Narodne banke Srbije, koja je inaće kontrolni organ poslovnih banaka da nalože poslovnim bankama da otklone nepravilnosti u svom radu i time zaštiti interes građana i privrede o kojoj toliko brine. Ništa od toga nije palo na pamet ni Marku Čadežu, niti predsedniku Srbije. Jasno je i zašto. Nije njih briga za građane. Njima je cilj da ispune naloge svojih nalogodavaca i da sačuvaju interese krupnog kapitala. Za sve su okrivili advokate. To je zgodno. Banke da okrive ne smeju. Naravno potpuno je politički pogrešno optužiti građane, naročito zbog toga što izbori na svim nivoima kucaju na vrata. A advokati su odavno omraženi, optuženi za sve i svašta, najčešće nezasluženo. Jer advokati nisu državni organ, nemaju javna ovlašćenja, već su obične zanatlije koje pružaju pravnu pomoć građanima.
Ipak, morao je predsednik da spreči cirkus u nelegitimnoj skupštini. Ovog puta čak, sporedno je što je skupština nelegitimna, nije čak bitno ni kakvi su ti ljudi koji u njoj sede. Jasno je najboljem studentu u istoriji pravnog fakulteta u Beogradu, koji to zapravo i nije (jer mu je tu tiutulu usmeno dao Sima Avramović profesor istorije države i prava) da skupština kao zakonodavni organ ne sme da tumači zakone, već da ih samo donosi. Skupština ili parlament čini zakonodavnu vlast, a tumačenje zakona je u nadležnosti sudova, dakle sudske grane vlasti. U slučaju da je skupština donela autentično tumačenje zakona bila bi ovo gruba povreda principa podele vlasti. Ne mogu a da ne napomenem da bi tragikomično bilo da Kebara, Rističević, Atlagić i ekipa tumače odredbe zakona o obligacionim odnosima na kome su radili najveći pravni umovi koje je ova zemlja imala.
Ali ništa od svega navedenog, ubeđen sam, nije razlog za to da predsednik zaustavi ovu lakrdiju. Razlog je taj što u ovom političkom momentu nikako nije zgodno gurnuti prst u oko ogromnom broju građana Srbije. Gnev je ispaljen na advokate jer su se moje kolege glasno suprotstavile, ali i objasnile građanima šta im sprema vlast.
Advokati su samo radili svoj posao. I ovog puta činili su to časno i pošteno, jer naša obaveza jeste da osim zastupanja klijenata, ljudima tumačimo pravne norme. Za razliku od advokata predsednik privredne komore, guvernerka narodne banke, pa i predsednik Srbije koji se odavno pita o svemu, nisu mrdnuli malim prstom da zaštite građane. Jer im to nije zadatak. Zadatak im je očigledno da štite krupni kapital. Istina, sad jesu na muci. I nije mi ih žao.
U političkom smislu, nisu građane štitili oni koji se predstavljaju kao levica a svima je poznato da to nisu. Postojano kano klisurine (ma šta to značilo) štitili su i štite svoje fotelje u javnim preduzećima.
Na strani građana ostale su stranke koje danas čine jedinu pravu opoziciju...
