Sve je u najboljem redu. Nema potrebe za uznemirenost, a kamoli za bilo kakav oblik panike. Gradska vlast je na visini zadatka. I vodostaj je na solidnoj visini, rekli bi ovi što im stalno nešto smeta. A nisu u pravu. U Beogradu je pala kiša, što se nikada nije dogodilo. Jer na jeziku drevnih Kelta koji su osnovali ovaj grad, Singidunum zapravo znači „grad u kome nikad ne pada kiša“.

Retko ko ima takvo mesto za razmišljanje ili kuliranje, kako god, ili kako kad... Ovog vikenda sjebana mi je koncepcija. Ne samo meni.

Sa krčedinske ade nekoliko bilmeza, definitivno pod težim opijatima, maltretirali su dva dana ogromnom količinom decibela više hiljada ljudi, najgorom vrstom muzike, ako se to može nazvati muzikom.

Znam sad će neki koji su čitali moje kolumne da kažu, evo i ovaj menja ploču. A ne menjam, časna reč. Ali za ploću treba gramofon. Ok, jebeš gramofon, to slušaju baš ovi sa prefinjenim sluhom. Ali i kompu i androidu ode baterija, moraju na punjač. Punjač mora u struju.Dakle nije stvar u ploči, nego je problem što za bilo koju muziku, pa i kolumnu treba struja, a struju sjebao neki lik iz pečenjare…

 

 

Nemam pojma šta bih vam zanimljivo rekao po povratku sa mora, osim da sam Branki saopštio da ja više Evropu ne napuštam. Što je sigurno, sigurno je. Jebo školjke, lomiš ih da bi pojeo pola grama nečeg baš odvratnog. Uspešno sam se izborio sa anoreksijom i sad da rizikujem, nisam lud...

Možda je osim Branke, mom životu najlepšu boju dala činjenica da sam se rodio u “krugu dvojke”, a dobar deo vremena u detinjstvu i mladosti proveo u okolini Sokobanje. To mi je dalo mogućnost da posmatram sudar svetova, kultura, filozofija… Posebno kad je u ruralne predele samnom počela da odlazi i Branka…

Već mesec dana razmišljam o promeni formata ili lokacije, do skoro kultne kafe sa Grivom Dragančetom i Dekijem. Ne mogu da kažem, bilo je znakova pored puta koje nisam primetio. Kod crvenog solitera neki kreten mi je izleteo sa pumpe, jedva sam ga izbegao. Moju maltezerku Beatris jedva sam ubacio u kola, a ona uvek obožava da ide, nije bitno gde... Raspoloženje mi je bilo neuobičajeno loše za subotu, posebno što sam ovog puta imao i dodatni razlog da platim piće, Boki je briljantno položio maturski.

Zamisli Beograd. Zamisli lika u ranim tidesetim, živi u Jerkoviću. Radi na Novom Beogradu u nekoj od mnogobrojnih evropskih banaka. Od 8 do 16h. Ali često ga zadrže i sat, sat ipo duže. Dva puta u toku radnog vremena jeo je u pekari. Šta god... Kod kuće je oko 18h, umoran kao pas. Gladan. Bez volje da sebi nešto spremi. Zove neku od mnogobrojnih službi za brzu dostavu hrane. Hamburger, pica, slana i slatka palačinka. Nakon toga dve konzerve omiljenog piva. Ako je te večeri na programu El klasiko, dan se završava čipsom, ostalim grickalicama "Milkom" i eventualno nekim gaziranim pićem. Za teretanu nema ni vremena ni snage. Liberalni kapitalizam melje.

Podsetio me Igor sinoć. Velikom Đoletu je rođendan, drugi na kome ga bar u ovoj dimenziji ne možemo videti uživo. Nisam više tužan. Jer tu je on. U mojim slušalicama, glavi, kao i u glavama mnogih koji su rešili da prožive život dostojan ćoveka. Onako kako nas on još uvek uči, svojim stihovima koji su ga odveli u besmrtnost učinili ga življim od mnogih drugih, koji su, kako baš on reče “već mrtvi, a hodaju”.

 

U poslednjih par godina često govorim da je Boki jedina osoba na planeti koju smem da zezam, a da zbog toga ne trpim posledice. Ali to je samo delimično tačno. Volim nekad da zezam Branku, ali to je obostrano. Nikad to nije podjebavanje, cinizam, ili ruganje, to nije moj stil. Prosto volim da se zezam na svoj ili na račun sebi dragih ljudi. U tom zezanju često kažem Branki da sam joj mnogo puta do sada spasio život. Ovo „mnogo puta“ je moja slobodna forma. Ali jednom stvaro jesam. Ima od tada tridesetak godina...