Kad smo bili klinci “Dugmići” su punili “Pionir”, halu 1 na beogradskom sajmu i neke druge velike prostore u Beogradu. Kasnije se pridružila “Čorba”, Bajaga i njegovi instruktori bukvalno više nisu znali sredinom osamdesetih u kom gradu sviraju. A mi smo morali da dobijemo neku dobru ocenu na pismenom iz matiša kako bi matorcima izvukli lovu za kartu omiljene grupe. O Balaševiću je suvišno govoriti, napravio je više od sto koncerata u Beogradu.

Karte su koštale, koliko su koštale. Ali su morale da se plate, svi legendarni koncerti iz vremena koje sam naveo bili su komercijalni, dakle finansirala ih je publika. Dešavalo se da prihod ide u humanitarne svrhe, ali su posetioci i tada plaćali karte. Ne kažem da u vremenu iza nas nije bilo javnih preduzeća ili državnih organa koji su finansirali koncerte, festivale i druge umetničke događaje, ali je to uvek imalo neku meru, cilj i smisao. Danas su se estradne ličnosti razmilele po zemlji Srbiji. Ali ne o trošku svojih obožavalaca, već o trošku svih poreskih obveznika ove zemlje. Nemam ja ništa ni protiv jedne vrste muzike. O ukusima se ne raspravlja, rekli su stari Latini. I nemam ništa protiv da svako zadovoljava svoju potrebu za bilo kojom vrstom muzike ako to plaća iz svog džepa. Ali imam još kako protiv kada ovo ide na teret svih građana, dakle većinom onih kojima ne bi palo na pamet da plaate kartu za nekog izvođača čiji nastup se plaća iz budžeta.

Neki plemeniti ljudi po gradovima u unutrašnjosti Srbije otvoreno su digli glas protiv ovakvog raspolaganja novcem u svojim sredinama. Naravno, moram i ja da ponovim ono što veliki broj ljudi u svojim akcijama navodi kao osnovni argument protiv ovakvog najblaže rečeno nenamenskog trošenja novca: decu lečimo SMS porukama. Od zdravlja dece nikom mormalnom ne bi smelo biti bilo šta važnije. Ali napomenuću da su u Leskovcu, gde na otvaranju roštiljijade treba za veliku sumu novca opet iz budžeta da peva poznata estradna zvezda, nezadovoljni povrtari delili besplatno paradajz gladnom narodu koji se bukvalno potukao ne bi li došao do nekoliko komada ovog povrća. Niko normalan nema dilemu da li u takvom gradu ili takvoj državi treba platiti koncert bilo kom izvođaču više desetina hiljada evra. Naravno da je ovo bacanje para svih grđana Srbije, a stanovnici mesta u kojima se ovakvi koncerti održavaju jasno navode spisak prioritetnih potreba, koje su od životnog značaja za ljude.

I da se razumemo, nemam ništa protiv bilo kog umetnika, ili bilo kog čoveka koji svojim radom zarađuje veliki novac. Ali ko hoće na koncert neka plati kartu. A većina neće. Radije bi vodu, kanalizaciju, put, novi dom zdravlja...

Vlast mi je jasna. Nestručna, bahata, korumpirana. Međutim dobar broj „umetnika“ se ponovo obrukao i crnim slovima ispisao svoje ime u istoriji (ne)kulture ovog naroda. Od mnogih smo to navikli, sad ne daju ni da se priča o tome kako je nekad bilo, bez obzira što je baš tako bilo. Ili je bilo mnogo gore, ali eto ne zna se baš sve.

Nije me iznenadila ni crvenokosa pevačica pre neki dan. Divi se predsedniku. I da joj je bar prvi jel… U svom prošlom naletu moći “pucala” je na mesto ministarke kulture. Nije joj tada uspelo. Znam i zbog čega. Koliko god te devedesete bile mračne, postojali su tada ozbiljni ljudi koji su tako nešto zaustavili. Danas joj možda uspe. I danas se čak tome niko ne bi ni čudio. A možda ona danas to i ne želi. Jer možda je čak i nju blam da sedi sa ovakvim ministrima u vladi, ko će ga znati…

Ipak najviše me razočarala ekipa rokera. Jer rokenrol nije samo vrsta muzike. Rokenrol je način života. A taj način života podrazumeva ne pristajanje na bilo koje autoritete, podilaženja i klečanja pred bilo kim. Za njihov način ponašanja postoje u srpskom jeziku i bolji izrazi, ali ću ih ja sad preskočiti. Iz dva razloga. Sporedan je taj što mi je zamereno da u mojim kolumnama ima dosta psovki. Ima i biće ih, ali ću se truditi da svaka ima smisao. Imale bi i sad, kao pridevi za te naše rokere, ali bili su mi idoli u mladosti pa se trudim da ih poštedim.

Ovu bitku, bitku za normalnu Srbiju mi bi morali voditi zajedno sa njima, ili oni zajedno sa nama, kako god. Jer umetnost podrazumeva nešto lepo I dobro, a mi želimo lepu i dobru Srbiju. Međutim kad je na drugoj strani tasa novac, okoreli ostareli rokeri prestaju da budu anarhisti i protivnici svake vlasti.

Postaju pudlice svake aktuelne vlasti.

Zaboravljaju međutim samo jedno. Neki će ući u čitanke, a neki će ostati zapamćeni kao pevači na vašarskim predizbornim skupovima u raznim Lučanima...