ŠTA ĆE NAM NACIONALNI STADION KAD NEMAMO ZA LEBA

 

  

Frontmen „Riblje čorbe“ Bora, koji će u istoriji ostati i upisan kao lik koji je za života uspeo da postane i prestane biti legenda jer „radiće šta god hoće, ko će da mu zabrani“?, imao je jedan interesantan stih (zapravo ne sporim da on ima mnogo takvih stihova) u kome kaže da „uvek ima kolko treba govana i hleba“. Fala na pitanju ovo prvo u Srbiji nikada nije manjkalo. Ali ovo drugo, uh pa negde je baš zapelo...

 

Neću sad o poljprivredi, u to se mnogo bolje razume moj saborac Deki Bulatović, hteo sam nešto o igrama, ili igricama. Kad kažem igrice ne mislim na one kompijuterske. Čitam juče saopštenje iz Bora, gde se neki pametni ljudi pitaju šta će im novi stadion, kad i na ovom starom najvažnija sporedna stvar na svetu ne ide baš sjajno. Podseti me to na ideju da se u Beogradu gradi nacionalni stadion. Još nešto me podsetilo na ovu, u ovom momentu ne baš previše pametnu ideju, da ne upotrebim težu reč, jer sam negde skapirao da ovu ideju podržava i selektor, a kako sam se u svojim kolumnama rastao sa mnogim idolima ne bih da naljutim i Piksija. Zapravo, moj prijatelj Igor Velimirović bio je na Maksimiru gde je Dinamo pobedio Čelzi, ok sa 1:0, ali pobeda je pobeda. Piše Igor u svom izveštaju da Dinamo ima verovatno najružniji stadion u regionu, ali da mu to nije smetalo da nadigra veliki Čelzi. Sad, nadam se da Igorov izveštaj o stanju Maksimirskog stadiona neće izazvati međunarodni incident, ili nedo Bog novi nacionalni sukob. U Igorovu odbranu, on je pravi pacifista i jedan od retkih ljudi sa kojima volim da pijem kafu, tako da molim zapadne susjede da ovo shvate kao pohvalu, u smislu nije važno gde igraš, nego kako igraš, a Igor je pun hvale za igru „modrih“.

Ali ja nisam pun hvale za igru ni crveno ni crno-belih. I za razliku od kako reče moj prijatelj sjajnog Dinama, koji ima takav stadion kakav ima  i Zvezda i Partizan imaju potpuno pristojne stadione, ali nemaju pristojnu igru, pa ne mogu da ih napune više od nekoliko puta godišnje. Kako igraju i koliko ih ljudi gleda, mogli bi da ih smanjimo, a ne da pravimo novi nacionalni stadion. Dva naša najveća stadiona potpuno su prazna između 330 i 340 dana u godini, a od onih dvadesetak dana, petnaest dana u godini na njima se popuni jedva 20% kapaciteta.

Nailazi teška zima, kao i ostala godišnja doba nakon zime, ali i pre nje. Poskupljenja su svakodnevna. Prosečan građanin Srbije redovno iz supermarketa izlazi zabrinut, uplašen ili očajan. Poruke najviših zvaničnika su da treba odvrtati sijalice, isključivati frižidere... Kažu narod treba da razume situaciju koja je nastala zbog rata u Ukrajini. Hoćemo mi da razumemo. Ali samo nakon što nam neko objasni kako je vlasnik pečenjare postao direktor EPS-a, šta je on tamo radio i kakve će posledice iz svega proisteći po njega i ostale odgovorne? A da, zamalo da zaboravim, hoćemo da nam kažu i ko ga je takvog blentavog tamo postavio i trpeo. Čujem da je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu protiv njega, a mi i dalje nismo dobili odgovor zašto se u obrenovačkoj termoelektrani ložilo blato iz „Kolubare“ i kako je ovaj privredni gigant kojim smo se do pre nekoliko godina ponosili, doveden u stanje rasula?

Sve mi se čini da gašenje po koje sijalice ili frižidera predstavlja kap u moru, te da je osim međunarodnih okolnosti, katastrofalna kadrovska politika kriva za energetsku krizu.

Jer narod i sada jedva preživljava, a bojim se da neki ni sada ne preživljavaju. Da se ne lažemo, nismo mi nikad bili ekonomski tigar. Novi talas poskupljenja ugroziće ogroman broj građana.

I zbog toga država mora da se mane skupih i zaista nepotrebnih projekata. Čelnicima i jednog i drugog kluba bolje je da smisle kako da te ogromne objekte ožive i kako da oni budu posećeni svaodnevno, a ne da kamče pare od i onako prezaduženih poreskih obveznika.

I nema ljutnje Piksi. Našoj reprezentaciji ne treba novi stadion. Svaka tebi čast, ali retko ko je u Srbiji takav talenat. Nismo svi uvalili Španiji dva komada. Ne zameram ja ništa, verujem da si sve pare pošteno zaradio. Ali idi malo do  tvoje „Pasiji poljane“, pitaj ljude kako im je. Nisi im ništa dužan, ne kažem. Hvala na svemu.

Ali u Srbiji od onoga što reče spomenuti pesnik na početku teksta, onaj što je bio legenda, pa je rešio da više to ne bude, fekalija istina ne manjka.

Nego za leba je muka, a bojim se biće još veća. Zato oprostite velike fudbalske „zvezde“ i „zvezdice“, ali mi trenutno moramo da preživimo...