Da bi se razumeo pojam pravne države, moramo prvo da razjasnimo šta je to država u organizacionom smislu te reči. Po mom mišljenju, najbolju definiciju moderne države dao je čuveni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, dr Radomir Lukić koji kaže da je „država organizacija sa monopolom fizičke prinude“. To zapravo znači da svi gradjani jedne države moraju da se ponašaju po propisima te države, a u slučaju da to ne čine, sledi im sankcija, koju država svojim monopolom nad fizičkom prinudom sprovodi. Možda ova definicija nekom zvuči grubo i rogobatno, ali je apsolutno tačna. To ne znači da država treba da maltretira bilo kog svog gradjanina, već da ona mora da obezbedi ustavom zagarantovana prava i slobode svakog čoveka, a to su pre svega pravo na život, pravo na slobodu, pravo na rad, pravo na slobodno izražavanje svog mišljenja i mnoge druge.

I da ovaj tekst malo osvežim citiranjem jednog Bajaginog stiha,  ovakvo ponašanje države je „neophodna stvar, da bi bio red i mir“

Sloboda svakog čoveka ograničena je slobodom drugog čoveka, po principu, „živi i pusti druge da žive“. Dalje, u uredjenim državama, strogo se poštuje princip podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Takodje, jasno je odredjena nadležnost državnih organa, kako bi se organizacija života ljudi u jednoj državi dovela na najviši mogući nivo.

Zašto je ovakav način funkcionisanja države temelj za jako društvo u svakom segmentu njegove delatnosti? Ako država nema monopol nad fizičkom prinudom, onda obično u državi postoji neka druga organizacija koja zavodi red, a to su obično odredjene kriminogene grupe.

U takvim državama, gradjani se ne osećaju slobodnim, a često dolazi i do obračuna izmedju ovih grupa, koji se završavaju fizičkim likvidacijama. Ove likvidacije, zapravo ubistva, obično ostaju nerazrešena i tu država pokazuje svoju nemoć.

Takodje, ono što je pogubno je mešanje zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Već sam pisao o tome da kad imate parlament kakav Srbija ima, postaje sasvim logično da se ne u njemu, već ispred njega dešava mnogo toga što ne priliči pravnoj državi. Ali u Srbiji je ogromna količina svake od ove tri vrste vlasti skoncentrisana u rukama jednog čoveka, koji po ustavu ima samo protokolarnu ulogu, a to je predsednik Srbije.

U životu gradjana veliki problem je takodje, nefunkcionisanje ili jako sporo i tromo funkcionisanje sudske vlasti. Kao advokat često sam bio u prilici da sa klijentima vodim razgovore o mogućnosti ostvarivanja nekog njihovog prava sudskim putem. To u praksi izgleda ovako: Pera duguje Miki novac i o tome su sačinili priznanicu, a postoje i svedoci. Mika dolazi kod mene i pita me šta da radi? Predočavam mu postupak. Znaš Miko, nije problem ja ću da napišem tužbu. Onda će prvostepeni postupak da traje najmanje dve godine i koliko vidim imaš dokaze da ti Pera duguje, dobićemo spor. Ali on će da se žali i to će da traje još godinu dana, to znači da ćeš pravosnažnu presudu imati za najmanje tri a možda i četiri ili pet godina. A onda nastaje problem sa izvršenjem. Ako Pera nema sredstava, nemamo na čemu ni da se naplatimo. Mika zapeni na ove moje reči i kaže „ma brate j....  mu mater ja, kakav sud ja ću da mu presudim.

Hoću da kažem da kad sudska vlast ne funkcioniše, ili bar ne funkcioniše onako kako treba, ljudi uzimaju prvdu u svoje ruke, a onda kriminal i nezakonitosti cvetaju.

Najviši predstavnici izvršne vlasti su nestručni, neobrazovani i nekompetentni, dovedeni da slušaju onoga koga po ustavu i zakonu ne bi smeli da slušaju, a to je predsednik države, koji je njihov stranački lider. Ponavljam, predsednik države nema ni jedan pravni osnov da se meša u rad izvršne vlasti. 

Poslanici koji čine parlament koji ima najvišu zakonodavnu vlast, predstavljaju samo ukras ili ikebanu. Dozvoliću da kažem, ta ikebana se malo pokvarila, tako da je veoma ružna.

Zbog toga me ne čudi što je ustavni sud odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti odluke o proglašenju vanrednog stanja. Oni su u svom radu samo na papiru nezavisni, a u praksi odgovaraju za svoj rad čoveku koji sedi na Andrićevom vencu i opet, nema nikakav zakonski osnov da kontroliše rad bilo kog suda ili sudije. 

Ovde sam ostao dužan objašnjenje šta znači odbaciti inicijativu. Sud može da odbaci inicijativu, što znači da u tom slučaju i ne raspravlja o tome da li je odluka o proglašenju vanrednog stanja neustavna. A može i otvoriti raspravu pa odbiti zahtev jer ocenjuje da je odluka čije se ispitivanje traži u skladu sa ustavom. Naravno, moje je mišljenje da se ovde morala otvoriti rasprava, a potom i doneti odluka o tome da je odluka o proglašenju vanrednog stanja neustavna, jer je svakom pravniku jasno da je tako. Najlakše je medjutim inicijativu odbaciti i raspravu ne otvoriti, jer ako raspravu otvoriš, otvorio si pandorinu kutiju. A za to nema ni volje, ni snage, a naročito fali hrabrost, ili na srpskom rečeno muda.

Odluku ustavnog suda o odbacivanju nisam video, ali iz medija saznajem da je ona neobrazložena, što je gruba nezakonitost, rekao bih čak skandal, jer svaka odluka suda mora sadržati obrazloženje. Za one koji nisu iz struke, obrazloženje je onaj deo sudske odluke kojim se objašnjava zašto je sud doneo takvu odluku i u njemu se sud uvek poziva na odredjene članove zakona, a u ovom konkretnom slučaju ustava. To je dakle deo odluke u kome se sve objašnjava. Nedostatak obrazloženja, koliko god bio skandalozan, veoma je praktičan. Jer kako obrazložiti odluku koja nikako ne može biti u skladu sa ustavom? Onda je dakle bolje ne obrazlagati. Činjenica da je to nezakonito je nebitna. Moja je predpostavka da sudije ustavnog suda u ispunjvanju političke volje nalogodavca ne smeju da otvore raspravu, jer je jasno da je odluka o uvodjenju vanrednog stanja neustavna, pre svega zbog toga što je ovu odluku morao doneti parlament, a svakako da u slučaju pandemije nije bilo razloga za uvodjenje vanrednog stanja, već samo vanrednih mera što je nešto sasvim drugo.  Ali zašto bi se sudije ustavnog suda mešale u svoj posao? 

I verujem da se nekom običnom čoveku sa svojim mukama koje se svode na to kako preživeti i ovaj mesec i izbeći isključenje struje i rešenje o izvršenju javnog izvršitelja na njegovoj plati ili penziji, ne čini poštovanje ustava i zakona tako bitno, jer se on jednostavno bori za golo preživljavanje. Ali bez poštovanja principa ustavnosti i zakonitosti nema ni veće plate, niti jake privrede, dakle  ni boljeg života. Posebno nema zakonitog postupanja državnih organa, ali ima mnogo korupcije. Korupcija ne mora biti samo direktna, rekao bih neposredna. Neposredna korupcija je kad predstavnik bilo koje vlasti uzme novac od nekoga da bi doneo odluku, ili uticao na nekog drugog da donese odluku koja je tom nekom potrebna po principu „to ti je završeno“. Ali korupcija je i to kad se predstavnik bilo koje vlasti ne meša u svoj posao, kako bi na tom mestu ostao što duže, po mogućnosti do (ne)zaslužene penzije. Ovo drugo nazvao bih posrednom korupcijom, kad zarad svog interesa neko ne radi svoj posao u skladu sa ustavom i zakonom.

U pravnim državama, recimo, u rangu protivprirodnog bluda ili naučne fantastike je situacija da neki ministar, premijer ili predsednik zovu sudiju ili predsednika suda kako bi uticali na njegovu odluku u nekom postupku. Jer po zakonu o sudovima sudija je u svom radu nezavistan, te je apsolutno nezakonito mešanje u njegov rad. Ali u Srbiji nije tako.

Jer da se u ovoj zemlji poštuje ustav i zakon znalo bi se ko sme a ko ne sme da prodaje oružje, šta sme, a šta ne sme da se sadi u Jovanjici, kako se jedino mogu uklanjati objekti u Savamali, na koji je račun uplatila lovu tetka iz Kanade i kako se ona zove, ko sme da se penje sa bakljama na krovove tudjih zgrada, te da li onaj što plagira doktorat može biti ministar, kako se to prodaje naša zemlja stancima u bescenje i još mnogo, mnogo toga...

Jer na žalost Srbija nije pravna država...