Draga Učiteljice,
Bog je kad kad pravi šeret, napisao je odavno po mom skromnom mišljenju najveći umetnik sa ovih prostora.
Nismo stigli da pričamo o Đoletu. On se tada, kad ste mi Vi davali prve petice na pismenom iz srpsko-hrvatskog, kako se tada zvao pored matematike glavni predmet, tek probijao. Niko nije imao pojma šta će postati. Ne setih se da Vas proletos pitam za Vaš stav, vremena je bilo malo, zapravo sam imao obzira prema Vašim poznim godinama i ograničenoj energiji. Priznao sam Vam da sam Vas u nekoj svojoj priči o raspadu državne prosvete, sahranio pre nekoliko godina. Detetu se odrasli ljudi čine još stariji, te sam Vam ja dodao recimo deset godina. Rekoh tada, ona nije živa jer da je živa morala bi imati preko sto godina. Istina je bila, preko devedeset. Nisam znao da ste na samo dva kilometra od mene, te godine odlično nosili. Veliki grad i savremen život. Ali nisam Vas zaboravio. Ima tako par ljudi iz te složili smo se proletos, nesrećne prosvete, koji su me usmerili i baš mnogo pomogli. Vi najviše. Prava učiteljica. Stroga, ali pravična, jednaki aršini za sve. Umeli ste da obojite dosadne lekcije zanimljivim pričama. Sa prezrenjem ste odbijali bilo kakve, a kamoli skupe poklone. Danas mi se čini da za ono vreme niste baš bili na „liniji“, te ste nam rekli nešto iz istorije šta baš i nije bilo poželjno. Možda me to potstaklo da vrlo rano pročitam neke knjige. Ni o tome ne stigosmo... Valjalo je da Vam podnesem izveštaj o svima iz odeljenja, bar za one koje znam. Da spomenemo i one koji su pre Vas otišli... Od pre neki dan opet imaju učiteljicu.
Kad je u rano proleće ove godine do mene stigla vest da ste Bogu hvala živi i zdravi, jedva sam čekao da Vas čujem. Kao da sam ponovo dobio nekog iz prošlog života. Iz života u kome sam imao ružan rukopis, bio jako nemiran i užasno neuredan. Sima i danas opisuje moje crteže iz likovnog. Baš užas. Nemam pojma, ali ja ne razumem dete kome se nikad u školsku torbu nije prosuo tuš ili tempera. Istina, ne mogu da shvatim zašto se to meni događalo baš svaki put. Ali Vi ste razumeli. Pomogli, prepoznali, podržali...
Pre svega vaspitavali, čuvali i oblikovali. Možda najviše, sada daleke 1979 . na crnogorskom primorju. Katastrofalni zemljotres prekinuo je rekreativnu nastavu. Uz božju, ali i Vašu pomoć dođosmo nepovređeni. Iskreno, nisam ja tada razumeo šta mi imamo u Vama. Spokoj sigurnost, podršku. Možda smo razumeli to tek na onoj završnoj priredbi na kraju 4-tog razreda samo dva meseca nakon zemljotresa. Znam da smo se Kristina i ja rasplakali, valjda nam je dečija intuicija rekla da je sa jednim, ispostaviće se najbezbrižnijim periodom našeg života bilo gotovo. Komandu nad tim životima pored naših roditelja imali ste Vi.
Brzo sam shvatio koliku ste ulogu imali u mom razvoju. Zato sam proletos bio toliko uzbuđen.
Mngo hvala Vašoj komšinici Andrijani koja nas je spojila.
Žao mi je što nam je novi susret izmakao za samo nekoliko dana. A spremio sam nove šale...ali, bog daje i uzima....
I hvala mu. Bogu ili sudbini, Vi sad o tome znate više...kao i uvek uostalom...
Jedan dogovor niste ispoštovali. Zamolio sam Vas da za par godina proslavimo Vaš stoti rođendan, pa da se onda dogovaramo za dalje...
Hvala Vam na svemu. Sve ovo doživljavam kao privremeni rastanak, kakvih je budimo realni i na ovom svetu bilo. Tako da sam uveren da se vidimo. Nemojte zameriti, iskreno, ja ne žurim, ali neminovno je da ću stići...
Za sam kraj, molba da mi ne grdite Andriju. Dobar je on, mnogo bolji nego što su mnogi mogli da razumeju, samo nije imao sreće ovde. Nadam se da je tamo ima.
Počivajte u miru koji ste zaslužili, zato što ste bili ostvarena osoba na svim poljima. Majka, supruga, baka, učiteljica...
Bili ste ČOVEK...
Zauvek Vaš Braca