Mnogo je lep Vračar. Znaš onu radnjicu na uglu Tomaša Ježa i Mileševske? Sad je tu Lebovski, meni je tamo zabranjen ulaz zbog kilograma, ali to je neka sasvim druga priča...
Nemam pojma dal sam vam nekad rekao, moja tašta nosi sliku svog šporeta u novčaniku, ali kog, to je pitanje, pa dobro ne baš od milion dolara, nego od recimo hiljadu torti. Baš o tome sam hteo da vam nešto kažem.
Znao sam to. Nadao sam se čudu, ali jebiga, čuda se retko dešavaju. I sve moje spoznaje, ako ne u poslednjih nekoliko godina, a ono bar u poslednjih nekoliko meseci, danas mi ne pomažu...Jer šta je tuga za d mol, a d mol je živi kurac za odlazak nekog sa kim si bio u dnevnom kontaktu, više puta nedeljno pio kafu, koga si okrenuo skoro pa svako veče, da se preslišate, šta se dešava...jednom rečju, poslednjih sedam godina najbliži prijatelj.
Nemam pojma zašto, ali od kad sam ga u fotelji ugledao upokojenog, danima mi se kroz glavu vrteo Đoletov “Sale Nađ”. Verovatno zbog melodije i pesme o nekom ko nas je zauvek napustio. Jer Sale Nađ i moj Boško su bila dva potpuno različita tipa. Đole kaže da je Sale Nađ umro u snu, a Boško je budan živeo svoj san, koji je uspeo da stvori svojim umom, dušom i srcem. Sale Nađ je kako Đole pretpostavlja snivao nju, čije ime sam gospod zna, a Boško je umro budan pored nje, a njeno ime znamo svi. Njegova Nena. I na kraju, Sale Nađ srećom nije imao šta, jer ne bi imao kom, a Boško je, ma da time nije bio opterećen, imao šta, a srećom i kom. Koliko god Đoletov Sale Nađ bio tragičan lik, toliko je Boškov život, bio jedna srećna priča, sa ako ne srećnim (jer jebiga smrt je smrt i pitanje je može li pridev srećna ikako ići uz nju) ono bar prirodnim i mirnim krajem.
Frontmen „Riblje čorbe“ Bora, koji će u istoriji ostati i upisan kao lik koji je za života uspeo da postane i prestane biti legenda jer „radiće šta god hoće, ko će da mu zabrani“?, imao je jedan interesantan stih (zapravo ne sporim da on ima mnogo takvih stihova) u kome kaže da „uvek ima kolko treba govana i hleba“. Fala na pitanju ovo prvo u Srbiji nikada nije manjkalo. Ali ovo drugo, uh pa negde je baš zapelo...