Kada je pre više godina počeo protest “Stop krvavim košuljama”, nisam učestvovao u političkom životu, nisam pripadao ni jednoj političkoj partiji, nisam poznavao Borka Stefanovića. Ipak, odmah sam se priključio protestu. Iz jednog jedinog razloga-nisam želeo da živim u državi u kojoj bilo kom građaninu može biti naneta teška telesna povreda (a kao advokat imam ubeđenje da se u konkretnom slučaju radilo o ubistvu u pokušaju), samo zbog toga što iznosi politički stav koji je u suprotnosti sa stavom vladajuće stranke.
Razumeo sam da ako ostanemo nemi i gluvi na ovaj događaj, ne možemo u budućnosti očekivati ništa dobro. Na žalost, bio sam u pravu. Moje, kao i razmišljanje više desetina hiljada ljudi koji su tada izlazili na proteste, nisu delili svi građani Srbije. Jedan broj njih rekao je: ma šta me briga, šta je tražio to je i dobio, šta on ima da govori protiv Vučića, ne mešam se u politiku... Lako je naći izgovor. Teži put je, put borbe za pravnu državu.
Oni koji su tada našli izgovor da ne stanu u kolonu koja nije štitila Borka već svakog od nas, nisu razumeli da pristajanje ili ćutanje na jedno nasilje, izaziva drugo nasilje. Na taj način ulazimo u spiralu nasilja, koju je teško zaustaviti. Ribnikar, Dubona, Malo Orašje samo su najstrašnije posledice nasilja koje živimo čitavu deceniju. Jer nasilje je mnogo toga što se desilo poslednjih godina. Fizičko, psihičko, ekonomsko, kako god... Nasilje je kad “kompletni idioti” ili “kompletni idiot” bez pravnog osnova poruše nešto u Savamali, nasilje je kad vas neko tera da idete na miting vladajuće stranke, kad vam preti da ako ne fotografišete ličnu kartu pored glasačkog listića (dakle podstiće vas da izvršite krivično delo) možete ostati bez posla, nasilje je kad vam neko izbacuje dete iz vrtića zato što ste član ili aktivista opozicione stranke... Mnogo toga je nasilje. Pitanje je samo, da li želite da i dalje pristajete na to? Zbog toga je sjajna misao mog druga Branka Miljuša koji kaže “Ono što budemo radili do sledećih izbora definisaće svakog nas”. Da li želimo državu zvanja ili državu znanja?-pita se Branko, kao i nadam se većina ljudi u ovoj zemlji.
Možete da ćutite, ali nemojte sumnjati da time pristajete i prećutno podržavate spiralu nasilja, čija žrtva vrlo brzo možete biti i vi ili neko od članova vaše porodice.
Mnogi kažu da u zemlji u kojoj čovek koji na sebi nosi više hiljada evra vrednosti, jede parizer, najgoru vrstu hrane koja izaziva bolesti, ministarstvo pravde ćuti, a jedan broj ljudi veruje u jeftinu propagandu, ili u zemlji u kojoj komšija komšiji vrši veliku nuždu u dimnjak, nemamo čemu da se nadamo.
Ali ja verujem da ćemo prestati da pristajemo, da ćemo se zauvek probuditi. Moramo. Jer ako se ne probudimo, Srbija će zaspati zauvek.