OZBILJNO NEOZBILJNA DRŽAVA

 

Veliki plakar dnevne sobe stana u kome sam odrastao u Dušanovoj ulici, bilo je pun stvari. Voleo sam taj plakar, jer mi je služio kao go, u mojoj igri fudbala, dok sam maštao da sam Dule Savić. U pauzama izmišljenih utakmica voleo sam da preturam po njegovoj unutrašnjosti. Posebno mi je bila zanimljiva torba civilne zaštite sivomaslinaste boje koju je svaka kuća morala da ima. U njoj sam prvi put video gas masku, koju sam obožavao da stavljam, pošto sredinom sedamdesetih sa recimo pet godina, naravno ništa nisam kapirao. Nisam znao da će mi se ta maska kasnije na odluženju vojnog roka pošteno smučiti. Osim gas maske u torbici je bilo svega i svačega, pre svega valjda pribor za prvu pomoć. Keva i ćale nisu bili oduševljeni zbog ove moje zabave, jer se ta torbica doživljavala kao nešto veoma važno. Ozbiljna država, ozbiljni ljudi i ozbiljna služba civilne zaštite. 
Nešto kasnije, ranih osamdesetih, valjda svake subote, dolazio je neki matorac da budi mog starijeg brata, jer se ovaj redovno uspava i ne pojavi na vežbi civilne zaštite. Tada su stege već malo popustile, tako da se dešavalo da ga je ovaj onako bunovan, par puta, bogami poslao u vaginu njegove majke, ili ga upućivao na oralnu obradu muškog polnog organa, a matori zbog toga nije preduzimao neke drastične mere, već bi samo nastavio da ga uverava u neophodnost pojavljivanja na vežbi te subote, što bi se na kraju i dogodilo. Poštovao se slogan “ništa nas ne sme iznenaditi”, a gradjani su poštovali državu, uz sve mane koje je ona i tada imala. Bilo je to neko sasvim drugo vreme.
U medjuvremenu,što bi rekao Djole u jednoj svojoj pesmi “čitav svet se izokrenuo”. To postaje skroz vidljivo kad se dogodi  pandemija  nezapamćenih razmera. Jer tada se ruše sve iluzije i Potemkinova sela. Naravno, ovog puta mi Srbi nismo krivi, bez obzira na to što bi neki rado da optuže mog druga Djilasa da je pojeo šišmiša, ali mislim da bi to čak i za  “Informer” bilo previse. Ovo sranje definitivno nismo mi napravili i to jeste novost u odnosu na prethodna vanredna stanja, u kojima smo se  obično kurčili bez osnova, a onda dobili po pički. 
Ok, nismo pandemiju prouzrokovali, ali kako ćemo se od nje odbraniti, to već u mnogome zavisi od nas. I tu sad nastaje problem.
 
I državni zvaničnici i struka bi da ih gradjani slušaju. Zaboravljaju pri tom da je jedan od osnovnih elemenata za poverenje, na znanju, zalaganju i ozbiljnosti izgradjen autoritet.
Oni koji bi trebalo da budu glas razuma, čiji bi nalozi trebalo da se bezpogovorno izvršavaju, urušili su svoj autoritet u proteklih pet nedelja. Počelo je tako što su predsednik i najeminentniji stručnjaci za zarazne bolesti, pravili sprdnju, terajući ljude u šopining u Milano, nerazumno se klibereći pred kamerama svih nacionalnih televizija, te iznoseći podatke koji nikakve veze sa strukom nemaju. U prvoj nedelji epidemije kod nas, gotovo svi članovi kriznog štaba izneli su niz tvrdnji, apsolutno suprotnih od onih koje nam sada iznose.
Ako vodeći stručnjaci, zajedno sa najvišim zvaničnicima ove države iznesu toliko kontraverznih stavova o korona virusu, a potom zatvore nedeljama starije od 65 godina u kuću, ukidajući im čak pravo da se prošetaju bar sat vremena dnevno nakon što su svi drugi zatvoreni u svojim kućama, stavljajući ih tako u položaj gori od kućnih ljubimaca ili zatvorenika, što će ih možda sačuvati od virusa, ali će ih ubiti posredno, jer će ti ljudi zbog kućnog karantina koji traje već nedeljama, ozbiljno ugroziti svoje živote zbog nemogućnosti da prošetaju i udahnu vazduh, kad predsednik saopšti da će uvesti apsolutnu zabranu kretanja bez mogućnosti odlaska u prodavnicu i time napravi nepotrebno ludilo u tim istim prodavnicama, ili objašnjava da ako se starijima od 65 dozvoli večernja šetnja od sat vremena neće biti dovoljno mesta na beogradskim grobljima, ako članovi kriznog štaba napuste demonstrativno konferenciju za novinare, a zatim pohrle na privatne televizije, očigledno zarad lične promocije a ne zbog informisanja gradjana, jer su se na te gradjane, zbunjene, uplašene, umorne, možda gladne, možda bolesne, bezrazložno bahato izvikali u tih par minuta, te im uveče pošalju nerazumnu uznemirujuću poruku koja je samo napravila nepotrebnu dodatnu paniku, ako je država prvo zatvorila stare u kuće, pa tek mnogo kasnije zabranila rad kladionicama, te zatvorila izletišta u Beogradu, ali nije zabranila rijaliti programe u kojima je gomila čudnih spodoba na jednom mestu, ako su ljudi bez razloga i bez testiranja držani u karantinima danima, onda su sve ovo razlozi da ni državni zvaničnici, niti članovi kriznog štaba ne mogu očekivati da kod većine gradjana uživaju bilo kakvo poverenje.
I mogu hvaliti jedni druge na konferencijama za štampu, letnji dan do podne,  po principu “ja tebi vojvodo ti meni serdare”, mogu za Vidovdan svi oni koji su nas već sludjene oprečnim informacijama dodatno sludeli, dobiti kakva god žele odlikovanja i unapredjenja. I oni sami mogu pogledati svoje izjave i videti koliko su bili neprofesionalni, da ne upotrebim neku težu reč, koju oni svakako zaslužuju.  
A Srbija će i ovu bitku dobiti. Ali ne, ne zahvaljujući njima. Dobiće je zahvaljujući ljudima koji su daleko od kamera. Dobiće je zahvaljujući lekarima pod maskama koji su pored bolesnih po čitav dan ili noć, zbog medicinskih sestara koje padaju u nesvest od posla, zbog divnih prodavačica koje u trgovinskim lancima ginu da bi  uplašen narod mogao da kupi ono što mu možda treba, jer niko nema pojma kakav je plan za dalje. Pobediće Srbija zahvaljujući svim onim ljudima koji odlaze na posao, često peške, jer prevoz nije dobro organizovan, zbog samohranih majki koje odlaze na posao, jer zakon ih ne štiti, a poslodavac maltretira, a svi ti ljudi na posao moraju, jer treba da zarade platu bez koje ne mogu da prežive, a opet svi oni su svesni da Srbija ne sme da stane.  Idem ovih dana po prodavnicama, brinem o svojoj porodici i o nekim starim ili bolesnim ljudima koji ne smeju napolje. I vidim red, strpljenje i razumno ponašanje.
Besan sam i ogorčen, što na sve te ljude neko bez razloga viče, a zaslužili su pohvalu, ohrabrenje, neku finansisku pomoć i podršku.
Dobiće Srbija ovu bitku zbog svih nas, koji smo razumni i znamo da treba da se čuvamo, da ostanemo kod kuće i brinemo o svojima…
I naravno da će uvek postojati manji broj neodgovornih. Ali, baš za takve postoje zakoni, uredbe i kazne. Samo, svi propisi moraju da se donesu blagovremeno, jer u suprotnom, ne možeš da kazniš one koji su neodgovorni i masovno izadju na neko izletište. Bez obzira na nespornu činjenicu da oni jesu nerazumni i neodgovorni,  u tom trenutku nisu uradili ništa zabranjeno, jer država to nije zabranila, te ne može ni da ih kazni. I onda, zbog sopstvene neodgovornosti vičeš na sve gradjane, koji su već odavno zatvoreni u svojim domovima i poštuju  baš sve što je naredjeno ili savetovano. Zabrinuti, istraumirani, možda gladni, možda bolesni. Mnogi su ovo vanredno stanje na žalost dočekali bukvalno bez dinara u kući. 
A  gospodu što šeta od televizije do televizije, praveći sebi ličnu promociju, neće pokriti ni jedan orden, niti bilo kakva nagrada.
Pali su i na stručnom i na ljudskom ispitu. Ako neko ne misli tako, samo neka uporedi njihove izjave u poslednjih pet nedelja. 
Oni dobro znaju da to što su govorili, nisu govorili zbog naroda, već zbog sebe. 
I opet oni najbolje znaju zašto, te šta je kome i kada bio cilj…