Sada dalekog 9. marta 83-će godine prošlog veka negde na uglu današnje Resavske i Bulevara, dvojica jermenskih terorista ubili su tadašnjeg turskog ambasadora. Pojurili su ih slučajni prolaznici. Student Željko Milivojević iz Inđije poginuo je pogođen hicima iz “duge devetke” jednog od terorista, a ranjen je i penzionisani oficir koji je pokušao da jednog teroristu zadrži golim rukama, ranjena je i slučajna prolaznica. Jedan terorista je ranjen i uhvaćen negde na početku tašmajdanskog parka, a drugi je uhvaćen istog dana u pokušaju da se domogne Mađarske.

Opširnije...

U nekim trenutcima mi se čini da ne umem da objasnim svoju potrebu učešća u političkom životu, ili bar javnog iskazivanja stavova u kojima ne krijem da mi se aktuelni režim gadi. I onda kažem sebi daj čoveče gledaj svoja posla, koja svaki čovek koji ima porodicu i posao ima toliko da mu dan proleti kao sat.

Opširnije...

U opštem ludilu nedelje koja lagano ističe, u kojoj sam krajnjim naporima zbog Brankinog opravdanog odsustva pokušavao da uspešno obavim privremenu ulogu samohranog oca, koji se trudi da reši srednjoškolsko fakultetske on-line probleme svoje smotane dece, te da brine i o razmaženom kučetu koje zbog spomenutog Brankinog odsustva u inat meni kenja 57,8% više nego u redovnim prilikama, između borbe za advokatski hleb sa sedam kora i svog političkog angažovanja, jedne večeri obradovao me moj kolega sa faksa, što bi reko Kesić JEDAN ČOVEK, čestitkama Miši, Stevanu, Ljilji, Aci, Branku Miljušu, Boži Vukoviću, meni i ostalima na uspešnom bojkotu. Niste gledali a?

Opširnije...

Neki poznanici i prijatelji mi zameraju činjenicu da u svojim tekstovima i objavama imam običaj da opljujem ljude u danu njihove smrti ili neposrdno nakon toga. Uopšte nisam siguran da je izjava „o pokojniku sve najbolje“ proistekla iz hrišćanstva, al aj sad... Vidi, ako je neko u životu bio smrad i činio zlo, sama činjenica da je dobio titulu pok. i preselio se na onaj svet svakako ga ne amnestira. Smrad je smrad, živ ili mrtav, sve jedno, ono što je učinjeno onaj što je preminuo svakako neće popraviti. I uostalom aj da se dogovorimo. Iskreno, verujem da ja nemam neprijatelja, ali svakako da ima ljudi koji me ne vole. I bez obzira na činjenicu što ću se ja sa mojim prijateljem vrsnim kardiologom truditi da pomerim dan mog preseljenja na onaj svet, taj dan će doći. Zamolio bih ovom prilikom sve ljude koji misle da sam ja debeli advokatski smrad, ili recimo bot Janka Veselinovića i Dragana Đilasa, lažljivi, prljavi i pokvareni inteletualac, nemam pojma šta bi sve mogli o meni da kažu, stvar je dobre namere tog finog sveta. Dakle zamolio bi, da u slučaju da dočekaju dan moje smrti (što im ja iskreno ne želim), da tog dana pljuju po meni najžešće, kao nikad do tad. Važno je ostati dosledan, ali ne želim da me žale oni koji me mrze, niti da tri osobe koje će nadam se da me isprate na onaj svet, saučešće primaju od ljudi koji me ne vole niti poštuju.

Opširnije...

Kad se danas nakon skoro 30 godina setim čuvene rečenice tadašnjeg predsednika Srbije kojom se branio od dosadnih novinara “to nije u mojoj nadležnosti”, simpatično mi je smešan mladi Bratislav, student prava, kome je ova rečenica išla na živce, da ne kažem na neke druge organe u donjem delu tela. Jer koliko god ova rečenica od tadašnjeg predsednika u suštini nije bila ispoštovana, ona predstavlja istinu u formalno-pravnm smislu, ali i želju tadašnjeg predsednika da sakrije činjenicu da odlučuje o svemu i prekoračuje svoju nadležnost. Mnogo toga nije u nadležnosti predsednika Srbije ni tada ni sada, jer su te nadležnosti jasno predviđene ustavom i zakonom.

Opširnije...

Voleo sam te odlaske u Sokobanju. Obično je to bilo nakon ispitnog roka, tako da je to bio nekad zasluženi a nekad nezasluženi odmor od pravne nauke. Cakin i moj odnos, bio je različit u različitim fazama života. Valjda to tako mora da bude, jer jebiga, kad sa samo jedanaest godina dobiješ ono što se po rođačkoj formaciji na srpskom zove maćeha, ne možeš baš da budeš oduševljen, jer si još uvek pod uticajem Pepeljuge ili Snežane. Ali, život piše romane. Danas kao odavno zreo čovek, nekako mislim da je Caka bila moj prijatelj i osoba koja je ostavila deo sebe u želji da ja postanem ispravan čovek, a svakako je ostavila deo sebe i u odrastanju moje dece, na čemu ću joj ja doživotno biti zahvalan.

Opširnije...

Kad te iz porodilišta donesu u Dušanovu, a onda tu odrasteš, provedeš detinjstvo i mladost, Kalemegdan ti prostorno dođe kao produžetak dnevne sobe. A emotivno...emotivno ti Kališ bude mnog toga. Pričali su mi pokojni ćale i keva da sam na njemu i prohodao.

Kasnije, kad sam krenuo u školu, umeli su da nas tamo odvedu da se izludujemo po celo popodne. I kad god sam po kući izigravao Duleta Savića i Pižona roditelji bi me samo strogo pogledali i rekli “Bratislave, loptu pod mišku, gubi se na Kalemegdan“.

Opširnije...

Dragana Đilasa poznajem već desetak godina. Moja Nevenka i njegova Jovana bile su ista generacija u školi na Vračaru. Dolazio je često na školske priredbe i kako je tada bio gradonačelnik Beograda, naravno da je izazivao pažnju. Bio je medjutim toliko normalan i komunikativan, da mi je odmah postao simpatičan, ponašao se u neposrednom kontaktu sa ljudima kao da je prodavac u kiosku iza ugla, naš drug i komšija. Nakon toga počeli smo da se srećemo na Vračaru, više puta razgovarali…

Opširnije...