U želji da opravda svog sina zbog fotografija sa nekim njegovim “nestašnim” drugovima predsednik reče da i on sam ima puno fotografija sa kriminalcima, te naravno u tom kontekstu opet spomenu Đilasa. I tu meni u glavi otvori mnoga pitanja i potrebu da objasnim bar onom delu građana Srbije koji žele da misle svojom glavom da mu komparacija opet nije baš najbolja. Ali da krenemo redom.

Više puta mi je u šali ili ozbiljno prebacila to što nikad o njoj nisam napisao priču. Ne mogu da napišem priču o Branki iz više razloga, a ovde ću navesti dva glavna. Prvo, Branka i deca su moja jedina porodica i tri osobe za koje bih ja bez razmišljanja položio svoj život u cilju njihove zaštite. Drugi razlog je taj što bi o Branki mogao da napišem knjigu, a ne priču, jer sa njom sam proveo ceo svoj punoletni život, što znači da smo dobro zagazili u četvrtu deceniju zajedničkog života.

Kad je dobro zezanje u pitanju, pravilo je da nema pravila, ono se samo dogodi, bez neke posebne najave. Početkom prošlog marta zvao nas Deki na rođendan. Stalno se pravi važan što je 22 dana stariji od mene, kao moram da ga slušam. Odemo Griva i ja do njega, a tamo, osim njegove porodice, došao mu i kum Neša, par godina stariji od mene. Ispostavi se da smo Neša i ja išli u istu školu. Kaže, znaš, ona šipka na kapiji prema Skadarliji iskrivljena i tu se mi provlačili posle fudbala u pešćanom dvorištu, pa trčali gore na česmu da pijemo vodu. Gledam i ne verujem. Čovek je zapamtio iskrivljenu šipku. Da, baš tako je bilo.

Ne mogu više da se u svojim kolumnama sukobljavam sa idolima iz mladosti. Posebno sad, kad najvećeg, onog kome nikad ništa javno nisam zamerio, više nema. Boru i ostale iz Čorbe opljuvao sam pre dve godine, bez obzira što su mi svi drugari, a Vicko kum. Ali, što je mnogo mnogo je, nisam mogao da ćutim. Opet, narod u Srbiji voli tračeve. Džabe što sam ja napisao mnogo bolje tekstove, taj je mnogima bio baš zanimljiv. Pa se čitalo, možda i više nego što treba. U suštini, nije toliko bitno šta jedan anonimni advokat ima da zameri ostarelom rokeru. Bitno je nešto drugo. To drugo je zapravo prvo i najvažnije. Da se ovaj nesrećni narod dozove pameti i da krene pravim putem, koji bi ga spasio moralnog posrnuća i apsolutne propasti. A da bi se krenulo tim pravim putem potrebne su pre svega potpune političke promene.

Svaka tebi čast vidim da veruješ u to što radiš, neko i to mora, ali ja ne mogu, znaš, svi su me razočarali, gledam svoja posla. Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, stvarno, ti veruješ u to, ali radi svoj posao, šta će ti to? Rečenica koju najčešće čujem od svojih prijatelja, drugara, poznanika...

Ništa mi se ne radi od kad sam pre dva dana saznao da više nisi među nama u ovoj dimenziji. I moram sve ovo da ti napišem, možda mi bude lakše...

Caka, koju sam kasnije primenjivajući tvoju vrstu humora zvao „zla maćeha“ (a nije to bila), kupila mi za dvanaesti rođendan tvoj album „Odlazi cirkus“ i od tada pa dok i ja ne pređem u tu dimenziju uticaj tvog umetničkog rada na mene je ogroman. I neće se to promeniti sad kad si ti otfurao na nebo, nema šanse. Ta ploča je bila onako nova, mirisala na vinil, a ja sav srećan, hvalio se društvu iz razreda na proslavi rođendana. Nemoj da zameriš, klinačka fora je bila, okretali smo stih „život je more“ pa pevali devojčicama „život na mome“. Srećom naučio si me kasnije mnogo boljoj vrsti humora.

 

„To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laž,

nego da narod ni u šta ne veruje.

Takvom narodu nije oduzet samo kapacitet za akciju, nego

sposobnost da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da

radite šta hoćete“.

Hana Arent, nemačka filozofkinja jevrejskog porekla (1906-1975)

 

 

Kad mi je ćerka pre godinu ipo dana upisala psihologiju, u trenutku sam poželeo da učinim isto. Privlači me ova nauka. Kroz život i advokaturu sretao sam razne profile ličnosti. Želja da na početku šeste decenije života ponovo postanem student, držala me samo nekoliko dana. Sve u svoje vreme, rekao sam sebi. Kao advokat, otac, suprug, ali i čovek koji je rešio da nešto pomogne u politici, jednostavno nemam vremena za tako nešto.

Mladenovac nekako, ničim izazvan, predstavlja znamenito mesto u mom životu. Jer, za skoro punih pet decenija života, nisam stekao puno prijatelja. Mogu se nabrojati prstima jedne ruke. Možda sam tome sam doprineo. Ponekad, sam o sebi mislim da sam težak drkadžija. A opet, mislim da je to prosto tako. U današnjem vremenu, mali broj pravih prijatelja je neminovnost.