Kad mi je ćerka pre godinu ipo dana upisala psihologiju, u trenutku sam poželeo da učinim isto. Privlači me ova nauka. Kroz život i advokaturu sretao sam razne profile ličnosti. Želja da na početku šeste decenije života ponovo postanem student, držala me samo nekoliko dana. Sve u svoje vreme, rekao sam sebi. Kao advokat, otac, suprug, ali i čovek koji je rešio da nešto pomogne u politici, jednostavno nemam vremena za tako nešto.

Kad je dobro zezanje u pitanju, pravilo je da nema pravila, ono se samo dogodi, bez neke posebne najave. Početkom prošlog marta zvao nas Deki na rođendan. Stalno se pravi važan što je 22 dana stariji od mene, kao moram da ga slušam. Odemo Griva i ja do njega, a tamo, osim njegove porodice, došao mu i kum Neša, par godina stariji od mene. Ispostavi se da smo Neša i ja išli u istu školu. Kaže, znaš, ona šipka na kapiji prema Skadarliji iskrivljena i tu se mi provlačili posle fudbala u pešćanom dvorištu, pa trčali gore na česmu da pijemo vodu. Gledam i ne verujem. Čovek je zapamtio iskrivljenu šipku. Da, baš tako je bilo.

Čujem da hoće da postave novog gradonačelnika. Stari se izgubio. O da, čini mi se u svakom smislu. Ali to nije ništa novo, izgubio se on odavno. Sad su izgleda shvatili da su uz gradonačelnika izgubili i ceo Beograd. Dešava se i boljima. A svi su bolji. Zapravo gorih nema. Dokazuju to i time što za novog gradonačelnika hoće da postave čoveka koji na političkoj mapi Srbije ne postoji. Osim na lažnim izborima, na kojima je i cenzus lažan. Da podsetim nije 5%, kao što je bio do juna, nego 3%. To je cenzus za specijalne prilike. Lažni cenzus za lažnu opoziciju.

Svaka tebi čast vidim da veruješ u to što radiš, neko i to mora, ali ja ne mogu, znaš, svi su me razočarali, gledam svoja posla. Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, stvarno, ti veruješ u to, ali radi svoj posao, šta će ti to? Rečenica koju najčešće čujem od svojih prijatelja, drugara, poznanika...

 

Kako se Čukur česma nalazi na putu od stana u kome sam odrastao, do škole u koju sam išao, pored ovog mesta, prošao sam više hiljada puta. I nikad se nije dogodilo da prođem a da to ne registrujem. Svaki put sam pomislio, kako je bilo strašno da samo zbog nečije bahatosti, osionosti i divljaštva, neko izgubi život. Posebnu tugu budilo mi je to što je u pitanju bio dečak, jedva nešto stariji nego ja tada.

 

„To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laž,

nego da narod ni u šta ne veruje.

Takvom narodu nije oduzet samo kapacitet za akciju, nego

sposobnost da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da

radite šta hoćete“.

Hana Arent, nemačka filozofkinja jevrejskog porekla (1906-1975)

 

 

Jedan od bitnih momenata u procesu mog razumevanja politike u Srbiji dogodio se negde u rano leto sada baš daleke 1992. godine. Predstavnici tadašnje političke koalicije DEPOS, predvođeni koliko se sećam akademicima, otišli su na sastanak kod tadašnjeg gospodara života i smrti stanovnika balkanskog poluostrva, Slobodana Miloševića, sa idejom da mu saopšte da je na srpskom rečeno, vreme da se on nosi u tri lepe pičke materine... Na vratima meni i tada i sada omražene zgrade (jer sa kratkim pauzama u njoj umesto najboljih redovno sede najgori) na Andrićevom vencu, čekale su ih brojne novinarske ekipe. Profesor Vladeta Janković brzo je ušao u kola, a vešti novinari nekako su uspeli da „uhvate“ mladog plavokosog studenta, obučenog u farmerke i teksas jaknu.

Mladenovac nekako, ničim izazvan, predstavlja znamenito mesto u mom životu. Jer, za skoro punih pet decenija života, nisam stekao puno prijatelja. Mogu se nabrojati prstima jedne ruke. Možda sam tome sam doprineo. Ponekad, sam o sebi mislim da sam težak drkadžija. A opet, mislim da je to prosto tako. U današnjem vremenu, mali broj pravih prijatelja je neminovnost.

 

Bez obzira na činjenicu što sam oduvek dobro razumeo Aristotelov stav da ljudi treba da se bave politikom, da se politika ne bi bavila njima, poslednja godina prošlog veka za mene je protekla apsolutno apolitično. Umoran od ratova, sankcija, bombardovanja, borbe za golo preživljavanje, tužan zbog smrti majke, pokušavao sam te poslednje godine drugog milenijuma da napravim svoju porodicu, budem uzoran suprug, otac i savestan advokat. Tako sam se tog istorijskog 5-tog oktobra dok je narod skidao Slobu, našao par kilometara dalje na vrhu Bulevara, gde sam kupovao krevetac za Necu po staroj ceni. Eto, ja bar priznajem.