Znam da će mi zbog ove kolumne opet zalepiti etiketu „đilasovac“. Nema veze, ne smeta mi, ne vređa me. Nije ni bitno kakvu će etiketu od režimskih plaćenika, ali i od nekih nedoraslih opozicionara dobiti jedan anonimni beogradski advokat. Mnogo je međutim bitnije za Srbiju da shvati kako se u etiketi „đilasovac“, krije ideja da se bez razloga napada svako ko misli drugačije. Naravno, važno je iz iz nekog drugog ugla čuti kakav je zapravo Dragan Đilas i zašto su režimski mediji odavno dotakli dno i po njemu se godinama vuku u blatu.

 

Ovih dana povodom nekih najblaže rečeno neopreznih istupanja na društvenim mrežama, a možda i u drugim sredstvima javnog informisanja (nisam detaljno ispratio) jedne javne ličnosti koja bi trebalo da jeste, a sve mi se češće čini da nije, u istoj koloni sa nama koji želimo da živimo u uređenoj državi, razvila se polemika na temu revanšizam ili ne?

(reditelj i pisac Goran Marković, roman “Tito i ja”)

 

19.02.2020. auto put Beograd-Niš oko 14 časova,

Boki sedi pored mene u starom Renou. Dan prohladan, ali vedar. Raspust se produžio, pa sam rešio da skoknemo do Kragujevca, malo prošetamo i prisustvujemo skupu opozicije koji počinje u 18 časova na đačkom trgu. Koristim svaku priliku da mu pričam o pravnoj nauci, s obzirom na činjenicu da ide u klasičnu gimnaziju. U okolnim zemljama besni epidemija, priča se o prekidu školske godine. Razgovaramo o podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, kao i o državnim organima koji su nosioci navedenih oblika vlasti. A tata, kako onda Vučić odlučuje o svemu? pita logično Boki. Vidi sine, da Vučić radi sve onako kako piše u ustavu i zakonu, mi sad ne bi bili na putu za Kragujevac...

                      

I ako svestan da teška opoziciona borba u Srbiji ne dopušta postojanje klupe za rezervne igrače na kojoj bi se bilo ko od nas malo odmorio, te činjenicu da mi u mom skromnom doprinosu teškoj opozicionoj borbi nikako ne prija uloga "salonskog intelektualca", što prevedeno na srpski znači matori drkadžija i mudroser koji iz fotelje šalje viber poruke saborcima "svaka čast momci" ili slična sranja, pozicija koju mi je splet okolnosti nametnuo ovih dana bacajući me daleko od Jagodine juče, ipak mi je donela mogućnost da detaljno sagledam situaciju.

 

Da je moja keva živa, ne bi smeo javno da napišem šta je Kristina rekla kad je nakon dugo vremena iz pravca Zetske pre neki dan samnom ušla u Skadarliju. Jer, Kristina je bila treće dete moje mame, kao i ja njene. Oličenje dobrote i pristojnosti. Ni moja mama nije volela psovke, to sam ja povuko pitaj Boga na koga... Ali da je kojom srećom i danas živa i da je u sredu popodne sa nama ušla u Skadarliju, verovatno bi i ona opsovala. Jer izgled Skadarlije danas budi samo tugu i bes. A u besu ljudi nekad i psuju...

Nije ovo priča ni o jednom pojedincu.Ne zato što se bilo čega bojim, već zbog toga što hoću da pustim nadležne državne organe da rade svoj posao i da kao advokat poštujem pretpostavku nevinosti. Nije ovo priča ni o mojoj strepnji i strahu da li će nadležna tužilaštva i sudovi imati snage da sprovedu postupak u skladu sa zakonom bez uticaja lokalnih moćnika. O tome možda nekom drugom prilikom. Ovo je priča o Srbiji danas. Jer to se dešava svuda oko nas.

Utorak, 23.mart.1999.oko 20  časova, Zemun,    

Prelepo zdanje „Stare kapetanije“ na Dunavskom keju u Zemunu, ove večeri izgledalo je sablasno. Otmen i sa ukusom uredjen restoran bio je potpuno i gotovo neprijatno prazan. Tamburaši, koji su bili nezaobilazni deo ugodnog ambijenta ovog objekta, sedeli su zabrinuto u predvorju restorana. Braca i Branka stigli su prvi, za njima Brankin brat i kuma, ali niko nije bio raspoložen. Nina i Dejan javili su da neće doći. Nisu se usudili preko mosta...

Klisurine bi trebalo da vrate našu imovinu. Da to im je bio slogan. Oni šatro stoje postojano kano klisurine. A ne stoje, postojano, levičari su isto koliko sam ja vegetarijanac. Ali kakvi izbori takav i slogan. Bilo bi mi smešno da se dešava u nekoj drugoj banana državi. Na žalost, od svih svetskih država, dešava se baš u mojoj.

Vršac je mnogo lep grad. Kasno sam ga upoznao, tek kad sam postao advokat. Moj Zoki ima u samom centru ozbiljnu pekaru, tako da često odlazim tamo. Setih se prošlog vikenda dok sam sa Brankom šetao samim centrom ovog grada na samom jugu banata raznih događaja koji su se tamo odigrali.