Nemam pojma šta bih vam zanimljivo rekao po povratku sa mora, osim da sam Branki saopštio da ja više Evropu ne napuštam. Što je sigurno, sigurno je. Jebo školjke, lomiš ih da bi pojeo pola grama nečeg baš odvratnog. Uspešno sam se izborio sa anoreksijom i sad da rizikujem, nisam lud...
Već mesec dana razmišljam o promeni formata ili lokacije, do skoro kultne kafe sa Grivom Dragančetom i Dekijem. Ne mogu da kažem, bilo je znakova pored puta koje nisam primetio. Kod crvenog solitera neki kreten mi je izleteo sa pumpe, jedva sam ga izbegao. Moju maltezerku Beatris jedva sam ubacio u kola, a ona uvek obožava da ide, nije bitno gde... Raspoloženje mi je bilo neuobičajeno loše za subotu, posebno što sam ovog puta imao i dodatni razlog da platim piće, Boki je briljantno položio maturski.
Podsetio me Igor sinoć. Velikom Đoletu je rođendan, drugi na kome ga bar u ovoj dimenziji ne možemo videti uživo. Nisam više tužan. Jer tu je on. U mojim slušalicama, glavi, kao i u glavama mnogih koji su rešili da prožive život dostojan ćoveka. Onako kako nas on još uvek uči, svojim stihovima koji su ga odveli u besmrtnost učinili ga življim od mnogih drugih, koji su, kako baš on reče “već mrtvi, a hodaju”.
U poslednjih par godina često govorim da je Boki jedina osoba na planeti koju smem da zezam, a da zbog toga ne trpim posledice. Ali to je samo delimično tačno. Volim nekad da zezam Branku, ali to je obostrano. Nikad to nije podjebavanje, cinizam, ili ruganje, to nije moj stil. Prosto volim da se zezam na svoj ili na račun sebi dragih ljudi. U tom zezanju često kažem Branki da sam joj mnogo puta do sada spasio život. Ovo „mnogo puta“ je moja slobodna forma. Ali jednom stvaro jesam. Ima od tada tridesetak godina...
Znam sad će neki koji su čitali moje kolumne da kažu, evo i ovaj menja ploču. A ne menjam, časna reč. Ali za ploću treba gramofon. Ok, jebeš gramofon, to slušaju baš ovi sa prefinjenim sluhom. Ali i kompu i androidu ode baterija, moraju na punjač. Punjač mora u struju.Dakle nije stvar u ploči, nego je problem što za bilo koju muziku, pa i kolumnu treba struja, a struju sjebao neki lik iz pečenjare…
Impozantno zdanje zgrade Pravnog fakulteta u Beogradu u Bulevaru Revolucije 67 (danas Bulevar Kralja Aleksandra) nije bilo samo mesto na kome sam mukotrpno sticao zvanje i znanje. I to ne samo ono na osnovnim studijama. Tamo su se odvijala i predavanja u okviru pripreme za polaganje pravosudnog ispita, kao i još neka predavanja u kojima sam kao advokat pokušavao da se dodatno osposobim i edukujem. Mimo toga, u ovoj zgradi dogodilo se nešto što će kasnije odrediti dalji tok mog privatnog života.
Možda je osim Branke, mom životu najlepšu boju dala činjenica da sam se rodio u “krugu dvojke”, a dobar deo vremena u detinjstvu i mladosti proveo u okolini Sokobanje. To mi je dalo mogućnost da posmatram sudar svetova, kultura, filozofija… Posebno kad je u ruralne predele samnom počela da odlazi i Branka…
Uvek je lepo zbrisati iz Beograda, naročito pred novu godinu kad su svi u delirijumu, kao da je kraj sveta, a ne kraj još jedne prilično bezvezne, ili kako je veliki Đole govorio"koronule" godine. Meni je uvek zanimljivo, sa Brankom samo tako može i biti.